Zbogom romantici

autor: Nikola Maticki 428 pregleda 0

Pomišljajući da sledeća tri sata svog života mora provesti u sporoj, prljavoj metalnoj šklopociji, neobavešteni putnik na relaciji Novi Sad - Beograd prijatno će se iznenaditi kada ga nakon stepenica stanice na platformi dočeka nešto što opravdava zvanje voza.

Foto: Oksana Toskić (Tanjug)

U čudu će posmatrati kako se vrata plavo-crvene kompozicije elegantno otvaraju, na pritisak tastera, čak sa opcijom otvaranja metalnih krilaca koje olakšavaju život putnicima u invalidskim kolicima, doduše ne onima u Srbiji, jer ih između platforme perona i neometanog ulaska u voz dele dobrih petnaestak centimetara.

Blaženstvo koje obuzima, nadasve prilagodljivog, srpskog putnika neće prestati ni nakon ulaska u vagon. Pogledom na sedišta i prozore neće dobiti šugu, a to je već dovoljno da otplati, ionako neveliku cenu karte. Da, on će naći svoje mesto na jednom od plavih sedišta, prtljag ugurati u čiste pretince iznad glave i staviti one najneophodnije stvari na isto tako čist stočić koji se nalazi između njega i njegovog saputnika preko puta.

Dok putnik i dalje osmatra svoje neposredno okruženje, voz će i pre nego što dođe do mosta na Dunavu dostići brzine nezamislive za generacije vozova koje su mu prethodile. Putnik će to znati jer se u osvetljenom hodniku čistih belih zidova, nalazi displej koji kazuje brzinu kretanja u pravcu glavnog grada Srbije.

Ukoliko u ušima nema slušalice, putnik neće moći da ne primeti zvuke koji podsećaju na bronhitično disanje, a koje proizvodi harmonika koja se nalazi na sredini vagona i koja umnogome doprinosi udobnoj vožnji ovog novog i brzog voza koji bez srama već ostavlja Sremske Karlovce iza sebe. Jednoličan ženski glas obavestiće nove putnike: „Voz je pod video nadzorom. Podsećamo Vas da je u vozu zabranjeno pušenje”. I to je sasvim u redu, ako naš putnik nije pušač koji se svim silama trudi da na nekoliko sati zaboravi na postojanje cigareta i svoje potrebe za njima. Putnik će pokušati da preusmeri svoju pažnju posmatrajući Dunav i trščane močvare kroz velike i savršeno čiste prozore vagona.

Razgledanje krajolika uskoro će se prekinuti, voz će ući u tunel, a naš putnik umesto obala Dunava i skladnih poljana posmatrati svoj odraz u zamračenim prozorima voza. Pitaće se da li je ovo tunel kroz koji su u filmu Lajanje na zvezde bežeći od voza trčali Nikola Đuričko i Nebojša Milovanović. Kada izađe iz tunela, sa desne strane voza tražiće pogledom udubljenje u kojem su dvojica glumaca našli utočište, ushićeni što su nadtrčali staru lokomotivu, srećom znatno sporiju od one koja vuče vagon u kojem se naš putnik nalazi. Penjući se istočnim padinama Fruške gore voz će uskoro skrenuti na jug, tako okrećući leđa Bačkoj i do sledećeg viđenja oprostiti se sa Titelskim bregom čiji se obrisi naziru u daljini.

Foto: Oksana Toskić (Tanjug)

Srčanost Srema, a možda i Nikole Đurička, preneće se i na naš voz. On će tada znatno ubrzati, a putnici će se diviti trocifrenim brojkama koje se budu smenjivale na displeju. Nezadrživo će presecati gustu kasnodecembarsku maglu koja ga je sačekala između Inđije i Beške. Beške koju hladni ženski glas najavljuje sa čudnim dugosilaznim akcentom na slovu „e”.

I onda kada putnik počinje da oseća nelagodu zbog efikasnosti kojom ovaj novi voz odiše, na stanici u jednoj od Pazova nestaće struja. Motori će se ugasiti, a zastoj prijati dugogodišnjem korisniku srpskih železnica. Neplanirani predah od kvaliteta i dokaz da je radnica na šalteru novosadske stanice pogrešila kada je na karti iskucala dužinu putovanja od samo sat i po vremena. Kvar pak ubrzo biva uklonjen i putovanje se nastavlja. Još jedan znak familijarnosti i neprekinute tradicije putovanja srpskim železnicama pružaće i zvuci svađe nekolicine putnika koji nervozni čekaju na svoj red za korišćenje toaleta. Toaleta belih zidova koji, kao i ostatak voza, odiše netipičnom svežinom, sa kliznim vratima i previše tastera i dugmadi koja će naterati čak i najpobožnije Srbe da iza sebe ne ostave haos.

Grafiti na stanici Nove Pazove podsetiće putnika da se kraj ovog putovanja bliži – Beograd počinje prvim grafitom navijača fudbalskog kluba „Zemun”. Posmatrajući nebrojene precrtane grafite, poneke sa uvredljivim sadržajem, putnik lokal-patriota osetiće nostalgiju za civilizacijom Novog Sada, dobro znajući da njegove ulice krasi ista takva umetnost. Batajnica, Zemun Polje, Zemun... Spolja crven i plav, iznutra plav i siv, voz će se savršeno uklopiti u njihovo decembarsko sivilo i industriju.

Hladni ženski glas nastavljaće da podseća putnike-pušače na njihovu muku, muku čiji će skori kraj najaviti prvi novobeogradski blokovi, zvukovi prelaska trošnog mosta preko Save i spori ulazak u glavnu železničku stanicu Beograda. Putnik će se uskoro ka izlazu tiskati zajedno sa svojim saputnicima, spreman da iz jednog zakorači u drugi svet, srećan, ako ne i zbunjen što je na svoje odredište stigao na vreme, što mu neće biti potrebni sati da sa kaputa skine ostatke tuđe skorele žvake i dani da iz tkanine njegove odeće iščili onaj poluromantični miris sada već stare generacije srpskih vozova.

Nema komentara

Napišite komentar


;