Magično putovanje linijom 24

autor: Branislava Kolarov 1942 pregleda

Naspram ulaza u zgradu Železničke stanice nalazi se autobusko stajalište koje bi bez sijaseta ljudi bilo gotovo neprimetno, a koje predstavlja prvu stanicu linije 24 koja, kroz dva sela – Kać i Budisavu, vozi do sela Kovilj.

Photo: novisad.com

Iako i navedena dva sela imaju vlastite autobuske linije, čini se da je većini putnika slađe da se do svog mesta voze upravo dvadesetčetvorkom; u ovim zimskim danima lakše je ugrejati se u gužvi, a i čovek se, kao socijalno biće, mora osećati prijatnije pored stotinu nego pored dvadesetak ljudi.

Dvadesetčetvorka je autobus u kojem će svako doživeti raznorazna magična i nesvakidašnja iskustva – od putnika koji sede na podu, preko vozača sa cigaretom u jednoj i volanom u drugoj ruci, pa sve do laktanja koja neretko prerastu u kolektivni Mortal Kombat kada se prednja vrata otvore.

U iščekivanju da sat otkuca dvadeset minuta nakon četrnaest časova, na polaznoj stanici se svakodnevno, pa i danas, formira grupa koja broji i do stotinu ljudi koji cupkaju u mestu zbog nestrpljivosti, ali i zbog hladnoće, paleći cigarete i teoretišući kada će autobus da stigne, budući da pristiže iz Futoga, preko Veternika, a i jer ga verovatno vozi „onaj Mile, što ga moraš čekati k'o novu mladu“.

Kada se na dalekom horizontu ukaže plavi autobus sa naznakom 24 – Kovilj, najpre se uzjogune oni sa najboljim vidom, a potom i svi ostali, zbijajući se jedni uz druge i smanjujući kvadraturu koju zauzimaju za neverovatne dve trećine.

Željno iščekivana dvadesetčetvorka se zaustavlja pred stanicom, a sijaset umornih radnika i još umornijih srednjoškolaca igra „jedan levo – desno dva“, u pokušaju da najrazličitijim metodama i matematičkim formulama utvrdi gde će tačno autobus stati i pred čijim nosem će se vrata otvoriti.

Atmosfera se zahuktava kada se vrata napokon otvore i počinje neizvesnost da li će se ovaj put najpre probiti uzavrela omladinska krv, sredovečni radnici ili oni kojima u poznim godinama adrenalin može probuditi samo još želja da smeste svoja umorna tela na autobusko sedište.

– Ne guraj se! Sram da vas bude! Kakvo je to nevaspitanje, sram vas bilo! – uzvikuje žena, dok svaki kraj rečenice ispraća prolaženjem kroz nekoliko osoba, a uz poslednju rečenicu laktom pozdravlja i moj levi set rebara, udarcem iznenađujuće snažnim za jednu osobu krhkog izgleda.

– Polako, svi ćete ući, polako – putnike letargičnim glasom pozdravlja vozač Mile, nejasno artikulišući reči dok u ustima drži cigaretu.

Photo: Autorka teksta

Polazak autobusa odložen je za onoliko minuta koliko je bilo potrebno da se putnici presom stisnu jedni uz druge. Oni kojima se danas sreća osmehnula zadovoljno sede u svojim sedištima, međusobno ćaskajući ili odsutno gledajući kroz prozor sa slušalicama u ušima.

Većina, ipak, stoji držeći se za šipke. Oni koji su ušli među poslednjima izgubili su i tu privilegiju, ali nemaju razloga za brigu, jer u dvadesetčetvorci danas ima taman dovoljno življa da prosečan čovek nema dovoljno mesta ni da u njoj padne.

 

 

    Napišite komentar