Dugo je postojala želja mene i jednog od mojih najboljih prijatelja da posetimo neku od staza iz kalendara Formule 1 i Moto GP-a. Kao ,,noviji“ i ,,mlađi“ ljubitelji auto moto sporta ( ali i ne jedni od onih Drive to survive fanova) gledali smo lokacije koje bi bile relativno blizu i relativno posetljive( da, tako je, upravo sam izmislio tu reč) i dugo je u nama tinjala ta ideja da se konačno uverimo u stvarno postojanje tih vozača, u zvuk tih motora( bilo bolida ili motocikala) i osetimo atmosferu desetina hiljada ljudi koji svi žive za trkanje. Formulu 1 smo ipak, brzo odbacili kao mogućnost jer je do karata nemoguće doći zbog sve veće popularnosti koju ova serija dožiljava širom sveta usled njene „amerikanizacije“. A koliko je teško doći do ulaznica svedoči i to da su karte za veliku nagradu Mađarske 2024. „razgrabljene“ samo dva dana nakon njenog održavanja ove godine. Brujanje bolida i Ferštapenovu dominaciju smo ostavili za neku blisku budućnost, a otvorila nam se prilika da posetimo ne tako daleku Austriju, preciznije Štajersku, i stazu Red bul ring, nekada poznatu kao A1 ring, u okviru svetskog šampionata u motociklizmu.
Foto: Aljoša Duletić
Posle ne tako laganog i udobnog puta koji je trajao 12 sati, pojavljivanjem na stazi nestaje naprasno i onaj uporni bol u leđima usled skučenog sedenja, a ne smeta nam više ni nedostatak sna. Prilazimo mestu događanja i naravno sve je u znaku sponzora. Gužva na ulazu najavljuje i više nego respektabilnu posetu, parkirani motori i kamp prikolice sugerišu da su tu i oni najuporniji i najtvrdokorniji ljubitelji ovog sporta. I dalje je sve u znaku drečave boje i broja 46, a prjatelj mi govori: „Pa jel znaju ovi ljudi da Rosi više ne vozi?“ Obojica se, naravno , smejemo znajući da je popularni Vale verovatno i sam veći od ovog sporta. Poranivši na subotnje treninge i kvalifikacije provodimo vreme obilazeći štandove sa oficijalnim prodavnicama ekipa i vozača. Na prvu deluje da ćemo usled visokih cena zaobići ulogu dobrih prijatelja ili rođaka, braće ili sinova te eskviirati kupovinu ,,sitnica” za naše najdraže. Oko 8.45 prvi put moje uši primaju nadražaje brujajućeg tipa koje u meni automatski izaziva toliko zadovoljstvo da mi se celo telo naježilo. Krenuli smo ka delu odakle je zvuk dopirao i zatekli ogromnu platformu kod koje je bilo nekoliko desetina posetilaca i pratilo trening Moto 3 kategorije. Nikada neću zaboraviti te ulaske u prvu krivinu tih mladih vozača. I dalje nisam verovao da se sve ovo zaista događa. „ Ali ajde ovo su tek moto trojke, polako sa euforijom, kako ćeš tek reagovati na kraljevsku kategoriju“ smirujem sebe, ali prilično bezuspešno . Još neko vreme provodimo po štandovima i delu za zabavni program da bismo konačno otišli do brda sa kojeg ćemo posmatrati treninge. Kada smo ušli na samu stazu odlučili smo se za poziciju kod treće krivine, jer smo odatle najbolje mogli da ispratimo rezultate sa monitora a i vidimo 7 od 10 krivina, što uopšte nije loše, s obzirom na to da nismo bili na trbinama. Još uvek nije krcato, te je moguće približiti se do same ograde i biti na nekih 20 ak metara od same staze. Prvo što mi pada na pamet jeste to da sam ovu stazu prošao najmanje 1000 puta u simulacijama i video igricama. Zapravo oduvek mi je bila jedna od omiljenih( ali iskreno uglavnom iz tog razloga jer je relativno lako savladiva u odnosu na brojne druge), pre svega zbog ne previše krivina, i naravno jer je kratka i brza. Savršeno za nekog ko se zaljubljuje u automoto sport. Planine koje se izdižu oko same staze podsećaju me na divove koji su ovom stazom kroz istoriju vladali. Tu su i Niki Lauda , Alan Prost, Mihael Šumaher, Mika Hakinen, Đakomo Agostini, Mik Duan, Fausto Gresini... Niz se se nastavlja, a ja ostajem zamišljen. Iako sadašnji izgled staze sugeriše da smo duboko ušli u treću deceniju 21. veka, mene ne napušta dugo taj osećaj da je ispred mene fragment istorije i osećaj strahopoštovanja prema svim tim salvnim imenima. Zahvaljujući novom formatu (koji je naišao na brojne kritike što kod novinara pa i samih vozača) pratimo sprint trku, centralni događaj subote. Broj krugova nedeljne trke se prepolovljava, a klasifikacija važi od onih sa jutrošnjih kvalifikacija. Uzbuđenje ne prestaje, iako čini se svi zaboravljamo na opasnosti praktično udvostručavanja broja trka tokom sezone. Start trke obeležava incident gde Horhe Martin ruši ,,polovinu grida”, I to ostaje kao najvažniji momenat subote. Usled tog pada 4-5 kompetitivnih vozača ispalo je iz borbe za visok plasman, pa je poredak na podijumu bio manje-više očekivan. Zauzeli su ga Martin, Binder pa Banjaja tim redom, od trećeg do prvog mesta. Najvažnija tema koja se vrtela među publikom bilo je nekažanjavanje Martina, što je dodatno izazvalo gnev kod ljudi jer je i u kasnijim izjavama sporio da postoji njegova krivica u čitavom onom karambolu iz prve krivine. Subotu završavamo prepuni utisaka, oznojeni, iscrpljeni, dobrano „pečeni“ pod suncem koje je narednog dana bilo još surovije.
Konačno naspavani i prepuni entuzijazma odlazimo na red bul ring, gde smo načuli da će se oko 11 sati na ulazu u padok pojaviti sami vozači, sa naravno idejom druženja i slikanja sa navijačima. Iako ograničeni tzv. grendstend kartama koje bi trebale da važe za određeni sektor( između 3. i 4. krivine), nekoliko nas odlučuje da se spustimo u padok u želji da konačno razbijemo mit, te shvatimo da svi ti ljudi zaista postoje i da su manje-više isti kao i mi, skloni greškama, nesigurnosti i pre svega od krvi i mesa. Nismo sigurni koliko ograničen pristup imamo, ali čim vidimo ekipu u svetloplavim pancirima, znamo da nas čeka kontrola karata. Ipak, nesputani u želji da prođemo, koristimo trenutke nepažnje i opštu histeriju mase koja očekuje sliku sa svojim herojima. Nekako se provlačimo, i čak ( kasnije smo pobrojali) uspevamo da vidimo sve vozače, na svega nekoliko metara od nas. I pored nedvosmislenog oduševljenja prisutnih ljudi, ja (kao neko ko je sklon da svemu pronađe „rupe“ i mane) nailazim na korporatvini momenat u kojem neki od vozača maltene ne progovaraju ni reč sa svojim fanovima. To me podseća da u sportu ipak zaista posotoji jedna određena granica u kojoj se završava romantika, a počinje biznis. Ipak ima i onih strpljivijih koji nisu samo odjurili, ali su u manjini. I to treba istaći.
Spremamo se da nađemo najbolje pozicije, jer je sada već sve znatno popunjenije i prava je umetnost pronaći idealno mesto sa koje je najbolje promatrati glavnu trku. Znatno je više suncobrana, ograda načičkana zastavama, dok sunce samo podgreva naše nestrpljenje pred „buru“. Dugo pre samog odlaska na trku, tražio sam da vikend ne mora da bude naročito zanimljiv( jer je odlazak na trku samo po sebi sepktakl), ali da bih voleo kada bi se karte malo promešale i kada bi splasnula dominacija aktuelnog šampiona vozača Dukatija Frančeska Banjaje. Popularni Peko ipak nije uslišio moje želje, te je rutinski odradio ceo vikend uzevši pol, zatim pobedivši u sprint, a onda i u glavnoj trci. Pratio sam rezultate u nadi da bi Bred Binder iz ktm-a možda mogao da „pokvari šou“ Italijana na italjinaskom motociklu ali videlo se da Južnoafrikanac prosto ne može da drži korak sa liderom trke. Čak su mnogi nakon trke pohvalili ktm na istrajnosti, ali ipak dukati je dukati. Jedan komentar momka iz Valjeva kog sam upoznao na stazi je prilično dobro opisao čitavu trku. ,,Dečko se odjavio”, konstatovao je on. Slažemo se i naslućujemo da je manje-više potrebno čudo da bi ga nešto sprečilo da po drugi put postane svetski prvak. Odličnu trku imali su vozači ekipe Mooney VR 46 Marko Beceki i Luka Marini zauzevši 3. I 4. mesto, a sledili su ih Španci Aleks Markez, Maverik Vinjales i Horhe Martin. Podbacio je Džek Miler na „domaćoj stazi”, nastavivši niz loših rezultata i trka u kojima ne može da pronađe tempo. Šampion iz 2021. Fabio Kvartararo deluje daleko od trijumfa u ovoj godini, što pre svega zbog jamahe koju vozi, ali se sada već i sa sigurnošću može reći zbog svoje neubedljive vožnje. Enea Bastijanini koji je u velikom stilu došao u Dukati Lenovo, nakon povrede još uvek ,,uči” o samom motoru te je reazmuljiv manjak broja bodova, ali sledeće godine bi već mogao da bude jedan od pretendenata za titulu.
,,Kakav kulturni momenat”, kažem u sebi. Publika koja oduševljeno pozdravlja vozače koji prolaze. Generacije različitih ljudi od kojih su svi prigrlili adrenalinsko iskustvo, u kojem ne znate gde i u kom pravcu pre da gledate, pokušavajući da upijete svaki momenat, uvek bojeći se da nešto slučajno ne propustite. Sluđeni onim što smo videli, nezasiti ali ipak zadovoljni (malo je reći), napuštamo ovu stazu spremni, nakon ovoga, ma i na put od 24 časa ako treba. Što mi je to nešto poznato… Ko zna? Možda jednom…
Nema komentara