Da komšiji crkne krava. Nema Srbina koji ne zna značenje ove rečenice i za to postoji dobar razlog. Koliko god to generalizujuće zvučalo ne može se opovrgnuti da jedan deo našeg naroda poseduje tu karakteristiku – ne može da oprosti tuđi uspeh, odnosno činjenicu da nekome u životu ide bolje nego njemu. Ali ne radi se ovde više o ne-praštanju uspeha. Nakon nedavno završenih Olimpijskih igara u Riju sasvim je jasno još nešto. Mi više ne praštamo ni neuspeh. A kako neko ko ne može da oprosti neuspeh, može da očekuje oprost za sopstvene pogreške? A ogrešili smo se. O njih jesmo.
Kada smo ih pre dva dana dočekivali, kao toliko puta, ispred te čuvene Škupštine, doduše ne i na čuvenom balkonu, svima su nam srca bila puna, svima su nam oči bile suzne, a nos do neba. Ukazali su nam tu čast i privilegiju da sa ponosom možemo da kažemo da dolazimo iz Srbije, jedne malene Srbije koja je preskočila 7,08 metara, koja je najbolja na svetu do 66 kilograma, koja je „potopila” velesile, koja je dahtala za vrat „Amerima”. Tada su to bili naši sportisti, naš ponos, naša nada. I jesu. I trebalo bi to da budu svakoga dana, a ne samo u danima pobeda i dobrih rezultata. Bili su naši sportisti pre dva dana. A pre dve nedelje?
Pre dve nedelje i nešto malo manje svi su oni, danas toliko hvaljeni, bili stavljeni na stub srama. Nakon slabijeg starta na Igrama, razvlačeni su po društvenim mrežama i medijima kao razočaranja, napadani od strane „stručnjaka” i internetskih „aktivista iz fotelje”, okarakterisani kao nedorasli zadatku. Na svaki njihov poraz nije odgovarano sa „dobro, biće bolje”, nego podsmešljivim komentarima i oštrim i podrugljivim naslovima – „Premijera za zaborav”, „Pad Orlova”, „Krah na startu, Ana ispala u svom stilu”. Kao da smo se mi pripremali danima, mesecima i godinama, kao da je nama stalo više nego njima, kao da su nas izneverili. A nismo se zapitali ni da li smo uopšte smeli da imamo bilo kakva očekivanja i da bilo šta od njih zahtevamo, posle svega što su nam već dali.
Na to je, nakon što je pritisak postao toliki da više nije bilo moguće ćutati, a nije više bilo ni ljudski ćutati, morao da podseti otvorenim pismom jedan Aleksandar Šapić. I neke nas je, čak i da nismo imali udela u svom tom cirkusu, toga dana bilo sramota. I trebalo je da nas bude sramota. Koliko su nam sreće, pobeda, medalja, neporspavanih noći za kojima ne žalimo, suza radosnica, pa i ponekog srčanog udara (jer sve je to sport, sve je to život, sve je to normalno), doneli? A mi smo im vratili razapinjanjem, gotovo kao da nam je toliko nužno da pronađemo krivca i uperimo u nekoga prstom za sve loše što nam se dešava (a čak i da jeste ovo nije bilo mesto na kom je trebalo da ga tražimo), pa smo odlučili da oni budu naše žrtveno jagnje. Kao da nas život, tolike poslovice i Koeljov Alhemičar ničemu nisu naučili?
Kao da nas nisu naučili da ako kopaš, i kopaš, i kopaš, i onda pomisliš da nećeš ništa pronaći i poželiš da odustaneš, ti ipak pokažeš još malo strpljenja i istrajnosti i zamahneš još taj jedan put, jer možda se upravo iza tog zamaha ukaže dragulj, ukaže osam medalja na Olimpijskim igrama. Maktub. Nas to život nije naučio, ali naše sportiste na sreću jeste. Košarkaše da nakon tri vezana poraza stignu do odlučujućeg meča sa drim-timom, vaterpoliste da nakon zaostatka 5-2 protiv Japana preokrenu, prođu grupu i osvoje zlato, Ivanu Španović da posle bronze kaže ono njeno, jebi ga (biće). Oni su napravili taj još jedan zamah i nagrađeni su za to. Oni su bili strpljiviji od nas, i zato su nam ponovo doneli onu sreću, one pobede, i one neprospavane noći za kojima se ne žali. Njima svaka čast. Njima da, ali nama?
Dok smo gledali te poslednje, velike pobede, bili smo radosni i ponosni, ali neki od nas su bili i tužni. Tužni jer znamo da će naš otac, ili brat, ili sestra, ili komšija, ili profesorka, ili šef, ili stranac na ulici, koji sada slave, likuju i naše sportiste kuju u zvezde, da im opsuju majku sledećom prilikom kada promaše trojku, izgube loptu, dopuste brejk, prime udarac ili ne osvoje ništa. I onda više ne budeš tužan, onda te samo bude sramota. Nije Novak Đoković taj koji treba da kaže „izvinite što sam vas izneverio”. Mi smo.
Bila je to lepa fešta pre dva dana. Biće takvih još, jer naši su sportisti, kako reče Šapić „najbolje što ova zemlja ima”. Biće čak 15 medalja na Olimpijskim igrama u Tokiju, kažu neki! A biće i nas. Nas koji ih volimo tog jednog dana kada se slavi, i nas koji samo čekamo da im crkne krava. I zato treba da se sramimo časti koju su nam ukazali. Mi koji po sebi pljujemo, pa ližemo.
Nema komentara