„Uvek nosim aparat sa sobom“, kaže Imre, ne trepćući. „Imam bukvalno sedlo na ramenu od nošenja teške opreme, umela je ona da bude i trideset kilograma.“
Imre Szabó je novinski fotograf, na tri godine od penzije, diplomirani germanista, rođen blizu rumunske granice, iz mađarske porodice, oženjen Srpkinjom. Ipak, kada sam ga prvi put videla, delovao mi je kao mudri indijanski poglavica i želela sam da znam otkud ta mudrost dolazi.
Foto: Printscreen/Youtube/Libreto
Imre nije imao problem da priča o sebi. Počeo je od prve uspomene koje se seća i nastavio hronološki, što bi u svakom drugom slučaju bio nepodnošljivi gubitak vremena, ali ne i kada je ovaj mladoliki mudrac govorio.
„Je l' mogu da vas snimam?“, pitam sa svešću da je preda mnom neko ko će trajno ostaviti trag na mene. „Naravno“, reče Imre i poče da pokazuje fotografije. Otpočetka, hronološki, razume se.
Karijeru je, ne naročito oduševljen, započeo u Ilustrovanoj politici, sa jasnim stavom da neće fotkati sport ili estradu. Urednik se samo nasmejao.
Proslavio se (prvom) naslovnom stranom „Kuća na prodaju“, nastaloj na Kosovu. „Ona je politički bila vrlo provoktivna. Da sam se prezivao na -ić, verovatno bih zaglavio zatvorčić. Ovako me nisu mogli optužiti za raspirivanje nacionalne mržnje.“
Koliko sreće, toliko je i neprilika imao zbog svog prezimena. „Tri puta su mi držali pištolj prislonjen na čelo. Zanimljivo, cev je hladna, a krug koji vam pritiska kožu je vreo.“
Radeći svakodnevne zadatke, slučajno je postao ratni reporter. Tek nedavno je počeo da prikazuje te fotografije, jer nije uviđao njihovu vrednost dok ga kolege aplauzom nisu pozdravile. Prisećajući se vremena u kojem su one nastale, kaže da je u proseku dvesta dana godišnje provodio na putu. „Dobro za porodicu, loše za posao“, našali se delimično. Malo promeni ton i poče: „Ratovi koji su bili na ovim prostorima...“, do nastavka rečenice kao da se udalji nekoliko decenija, „Svaki naredni bio je sve gori.“
Pročitao sam u Politici da je u Vukovaru bezbedno i da izbeglice mogu da se vrate. Otišao sam tamo, u nekom trenutku preleteše dva aviona, svi oficiri se razbežaše jer nisu znali čiji piloti su unutra. Ja se sakrio pored nekog kamiona, vozač mi kaže - Bjaž otale, budalo, pun sam dinamita. I izviždali su meci dobro. Mi smo otpuzali do nekog vinskog podruma i tu prespavali. Naučili smo vremenom po zvuku koja granata je čija. Ujutru me probudi zvuk ručne bombe tu, oko moje glave - candr, candr, candr. Pročkiljim i pomislim – Sad je već kasno – i nastavim da spavam. I tada sam shvatio da sam potpuno lud čovek.
Fotografija i anegdota je bezbroj, počev od pijanog upravljača tenkom koji iz razonode gađa stubove zgrade, preko Šešelja sa automatom, do Miloševićevog mitinga gde ga je Imre fotkao sa bezmalo metra razdaljine. „Bilo je drugo vreme, bez PR-ova, key account managera i svih tih pametnih ljudi koji znaju da organizuju dobru fotku.“
Primećujem da su svi radovi koje pokazuje crno-beli. Imajući u vidu da je on neko ko čitav život radi u medijima i ko se, između ostalog, proslavio naslovnim stranama, pitam ga gde su boje. Odgovara: „Kolorne fotografije su za mene posao, a ovo što gledate je moj subjektivni doživljaj, crno-beli. Evo, sad vas gledam i vidim crno-belu fotografiju koju ću čak i napraviti.“ Nakon brzog klika, nastavlja: „Da sam je napravio u koloru, mnogo toga bi mi smetalo. Čak sam i za poslednju izložbu neke od kolor negativa prebacio u crno-belo, jer ja i kad gledam kolore vidim crno-belo.“
Sive nijanse u njegovoj karijeri predstavljaju pokušaji bavljenja zemljoradnjom, otvaranje mlekare, samo kako bi mu fotografija ostala nešto što neće uprljati. Sivu predstavlja i pokušaj bavljenja pisanjem na samom početku rada u Ilustrovanoj politici, usled čega ga je tadašnji zamenik urednika pozvao u kancelariju i rekao mu: „Pročitao sam ti onaj tekst. Lep je. Video sam ti i one fotografije. Lepe su. Ali odluči se. Ili jedno ili drugo. Ili će sve biti osrednje.“ I tako je Imre prestao sa sivilom i rekao sebi – Ti si glupi fotograf, ostani glupi fotograf, pa kako ti bude.
„Jako sam zahvalan i privilegovan što sam bio u prilici da čitav život radim ono što volim. Jedino mislim da sam nezasluženo siromašan. A tek se za vas, deco, mnogo plašim.“ I razumem na šta misli. I razumem otkud mu ta mudrost. Na putu do Novog Sada, iz voza pravim crno-belu fotografiju.
Nema komentara