ALEKSANDAR PLAČKOV: Ceo život sam posvetio džezu

autor: Lorjana Lucić 658 pregleda

Voleo sam džez, odlazio sam na koncerte i želeo sam da te momente zadovoljstva zabeležim i da kod kuće ponovo proživim. Pošto sam se bavio fotografijom, došao sam do zaključka da mogu da spojim lepo sa korisnim i tako sam počeo, objašnjava na početku razgovora Aleksandar Plačkov kako je pre 16 godina krenuo da kroz objektiv fotoaparata beleži istoriju Novosadskog džez festivala. Deo ovog vrednog svedočanstva posetioci ovogodišnjeg izdanja festivala mogu da pogledaju u okviru retrospektivne izložbe fotografija u galeriji Nova u Srpskom narodnom pozorištu.

Aleksandar Plačkov se fotografijom bavi od 1978. godine. Bio je angažovan kao fotoreporter za više časopisa i novina. Kroz svoj rad dokumentovao je kulturu Novog Sada od arhitekture kuća pa do raznih događaja i festivala. Nagrađen je za kolekciju fotografija Transformacija na Novosadskoj međunarodnoj foto-izložbi Zlatno Oko na kojima je prikazao kako nestaje staro jezgro Novog Sada.

Šesnaest godina ste u kontinuitetu fotografisali Novosadski džez festival. Da li su godine iskustva i učenja donele bolje fotografije ili je ključno bilo pojaviti se u pravo vreme na pravom mestu, pa je to pravilo ostavilo neke od prvih fotografija neuporedive sa drugima?

Kada sam počeo da fotografišem džez festivale te fotografije nisu bile kvalitetne. Nisam znao da kadriram, a nisam ni imao dobru opremu. Vremenom sam kupovao bolju foto opremu i učio bolje da kadriram. U početku sam radio na filmovima, najviše crno- belim, koji su bili očajnog kvaliteta ako ih uporedimo sa današnjom tehnologijom. Što je film bio bio osetljiviji, slabije je podnosio loše svetlosne uslove na koncertima i davao je katastrofalne rezultate. Kasnije, krajem osamdesetih filmovi su se poboljšali, ali devedesetih godina na našem tržištu ti kvalitetni filmovi nisu mogli da se kupe, nego smo imali očajne filmove, verovatno  namenjene jeftinijem tržištu kakvo je bilo naše. To se može videti na ovoj izložbi tih prvih godina festivala. Razlika u kvalitetu fotografija od početka do kasnijih godina kada sam prešao na digitalni foto aparat je očigledna. Savremena oprema je donela to da možemo u dosta lošim svetlosnim uslovima da pravimo bolje fotografije.

foto:Aleksandar Plačko

Radili ste kao službeni fotograf Muzeja grada Novog Sada, Kulturog centra, Novosadskog sajma. Kako poredite namensko fotografisanje događaja sa onim gde fotograf sam kreira događaj, tačnije postavlja svoj scenario?

Svaki posao je za fotografa na neki način kreiranje događaja, iako kada je u pitanju koncert muzičar stoji na bini i svira. Uglavnom zavisi od toga koji si položaj zauzeo, odnoso sa kog mesta u sali si odlučio da fotografišeš nekog muzičara i sa kojim objektivom. To je već način tvog kreiranja, ne bukvalno samog događaja, ali fotografije koja prikazuje taj događaj. To takođe treba znati. Svaki fotograf će na različit način videti taj događaj i tako ga preneti.

Fotografisali ste dosta i Beogradski džez festival. Kako poredite ova dva festivala?

Beogradski džez festival je jedan od najdužih, iznikao je iz festivala koji se zvao Njuport džez festival, koji je tada bio podržan iz inostranstva. Novi Sad isto ima tradiciju od početka sedamdesetih, tada su postojali Dani džeza u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada. Danas imamo dosta džez festivala, ali ako hoćemo da uporedimo novosadski i beogradski po muzici mogli bismo reći da je novosadski pravi klasičan džez festival. Beogradski je prerastao u neku moderniju verziju, jedno vreme je bio čak i rasplinut između nekoliko mesta gde se događao, što je bilo vrlo nepraktično za nas koji smo ga profesionalno pratili. Možda je za Beograđane bilo lako, ali za mene je to bilo komplikovano da razmišljam da li sam danas na Kolarcu, u Sava centru ili u Domu sindikata. Beogradski festival je razdvojio programe u klasične džez koncerte i noćne događaje koji su kao neka vrsta žurke, što postoji i u Evropi, a to odudara od klasične džez muzike. Novosadski je ostao klasičan, do ponoći ima koncerte a posle ponoći džem sešn-e u klubu pozorišta.

foto:Aleksandar Plačko

Šta treba imati na umu kada se fotografiše džez koncert?

Kada fotografišeš koncert moraš imati znanje o kadriranju. Kao kada hoćeš da izraziš nešto rečima. Trudiš se da ono što kažeš bude baš ono što si mislio, tako je i u fotografiji. Svaka moja fotografija treba da predstavi ono što sam tog trenutka mislio i osećao. Kad vidiš izraze lica tih muzičara sa njihovim instrumentima, onda vidiš da sam ja tog trenutka osetio ono što oni sviraju. Svako podizanje mog aparata prema muzičaru je uslovljeno time da li se meni tog trenutka sviđa ono što on svira, da li ja nešto duboko osetim u tom trenutku, da li mi se ta melodija dopada, pa hoću da je zabeležim. Naravno, moraš da paziš da li imaš dobro osvetljenje, da ti nije nešto drugo ušlo u kadar što ne bi trebalo i moraš da paziš na silnu rasvetu na binama- reflektore i druga razna rasvetna tela koja brišu boju. To su neke jednostavne stvari o kojima razmišljaš i naravno podešavaš parametre na samom foto apararatu. Nekad ti treba dubinska oštrina, nekad ne, uvek moraš da paziš na ekspoziciju i mnogo drugih stvari. Svakog autora fotografišem na taj način da sve doživljam kroz zvuk. Imam trenutaka kada neke muzičare moram da fotografišem po zadatku, i kada ne mora da znači da mi se sve što slušam sviđa, ali i tu pokušavam da dam nešto najemotivnije od sebe. Ako pričamo o onim fotografijama koje radim više emotivno nego po zadatku, onda svaka ta fotografija u bukvalnom smislu može da me vrati u svaki trenutak. To je fenomen koji predstavlja korelaciju između mene kao autora fotografija i muzike. Ceo život sam posvetio džezu tako da sam stvorio većinu tih fotografija prilično emotivno. One na svaki način i u svakom trenutku iskazuju tu emociju koju sam tada doživljavao dok sam fotografisao.

 

    Napišite komentar