Centar za ženske studije iz Beograda i Udruženje za kulturu i umjetnost CRVENA iz Sarajeva sproveli su ove godine istraživanje „Vratiti svoje vr(ij)eme“, a rezultate su na jedinstven način predočili kroz serijal strip epizoda koje se bave položajem mladih žena u Srbiji i Bosni i Hercegovini, kao i situacijama u kojima su se one našle tokom pandemije korona virusa.
Foto: Printskrin/Centar za ženske studije Beograd
Polazna tačka istraživanja, kako je navedeno na sajtu Centra za ženske studije iz Beograda, jeste želja da se sazna na koje načine je pandemija uticala na kvalitet i kvantitet neplaćenog kućnog rada koji obavljaju žene u zemljama iz regiona, a cilj kampanje je podizanje svesti o samoj problematici. Strip, koji se sastoji iz šest epizoda, nastao je kao rezultat razgovora sa više od pedeset žena od 19 do 34 godina, a realizovan je zahvaljujući angažovanju spisateljice Lejle Kalamujić i ilustratorke Danice Jevđović.
Jevđović je započela ilustrovanje stripa tokom septembra i oktobra, a prva epizoda serijala izašla je 24. novembra. Po njenim rečima, ovaj projekat se razlikuje od drugih na kojima je imala prilike da radi zbog činjenice da se bavi isključivo ženskim pričama iz ženske perspektive. Ona navodi da su sve heroine stripa dovedene preko granica iscrpljenosti, bez mogućnosti da izdvoje minut vremena za odmor i za sebe, te da na osnovu reakcija može zaključiti da se dosta žena našlo u sličnom položaju i da stoga junakinje stripa nisu samo fiktivni likovi. Umetnici i umetnice su se poput svih ostalih tokom pandemije takođe našli u izmenjenoj sredini, a ključ snalaženja u novonastaloj situaciji ona vidi u stavljanju naglaska na kreativni pristup umetničkoj praksi.
Kako ste se uključili u projekat Centra za ženske studije iz Beograda i Udruženja za kulturu i umjetnost CRVENA iz Sarajeva?
– Prijateljica mi je poslala oglas konkursa koji je raspisao Centar za ženske studije, a kojim se traži dizajnerka/ilustratorka. Pomislila sam da okušam sreću i eto, postala sam deo projekta ,,Vratiti svoje vr(j)eme: kampanja za ravnopravne navike u obavljanju kućnog rada među Milenijalkama i Zumerkama zasnovana na istraživanju”.
Koja ideja stoji iza ovog projekta i na koji način se on razlikuje od ostalih u kojima ste imali prilike da učestvujete?
– Ideja iza dela projekta na kome sam ja radila je da se na slikovit i prijemčiv način prikažu situacije i probleme sa kojima su se mlade žene susretale za vreme lokdauna i kasnije tokom pandemije. Istraživački deo projekta su radile Lara Končar i Hristina Cvetinčanin Knežević. Kao ciljna grupa uzete su generacije milenijalki i zumerki. Pripadnice ovih starosnih grupa tek ,,staju na noge” što se tiče posla i privatnih života, a to je već dovoljno teško i nepredvidivo za ove generacije i bez pandemije. Takođe, tu je i pitanje neplaćenog kućnog rada koji se uglavnom podrazumeva kao ženska odgovornost, ali se ne podrazumeva kao posao koji iziskuje i vreme i živce kao i svaki drugi posao.
Rekla bih da se ovaj projekat razlikuje od drugih na kojima sam radila u tome što se bavi isključivo ženskim pričama iz ženske perspektive. Priče koje sam ilustrovala i prevela u strip bazirane su na istinitim iskazima velikog broja ispitanica koje su učestvovale u istraživačkoj fazi projekta. Zanimljivo je to što su problemi kroz koje one prolaze slični, a ponekad i isti, bez obzira na njihove društvene, geografske i finansijske položaje.
Ko su junakinje stripa i na koje probleme su ovi fiktivni likovi naišli tokom pandemije?
– Junakinje naših stripova su jedna studentkinja, jedna mlada žena, jedna samohrana majka, jedna konobarica i jedna radnica na kasi. Ne bih rekla da su fiktivne zato što one predstavljaju svaku od nas. Ja sam se pronašla u bar dve priče, a i dobar odgovor publike mi kaže da se još mnogo žena pronašlo u ostalim. Problemi koje ove priče ilustruju su svakodnevni životni problemi eksponencijalno pogoršani pandemijom.
Junakinja prve epizode je studentkinja koja je primorana da se vrati kod roditelja jer su studenski domovi zatvoreni početkom pandemije. Od nje se očekuje da prati nastavu onlajn ,,jer sad nema ništa drugo do učiti”, ali se takođe očekuje da pomaže bratu sa njegovom školom, da sprema ručak, čisti i da dezinfikuje sve što njen otac donese iz radnje, što joj zapravo ostavlja jako malo vremena za učenje ili slobodno vreme. Takođe, imamo primer samohrane majke koja bi trebalo da radi od kuće i da odgaja trogodišnju devojčicu. Vrtići ne rade, fleksibilno radno vreme znači da radiš uvek, otac devojčice nema vremena da im pomogne. Postavlja se pitanje: Kako žena ima vremena za sve to?
Kada ste započeli rad na oslikavanju ilustracija? Koliko vremena iziskuje rad na jednoj strip priči?
– Prvi predlošci, draftovi i storibordovi rađeni su u periodu septembar-oktobar. Što se tiče vremena rada, to je uvek teško proceniti. U ovom slučaju imala sam priliku da sarađujem sa divnom spisateljicom Lejlom Kalamujić koja mi je svojim scenarijima u velikom olakšala posao. Sve scene su već bile postavljene. Moje je bilo samo da crtam. U razgovoru sa ekipom sa projekta došli smo do nekih rešenja koja se tiču formata i stila, ali su mi dali dosta umetničke slobode.
Foto: Printskrin/Centar za ženske studije Beograd
Kako izgleda sam proces rada na strip pričama?
– Ukratko: Prvo se izradi scenario. Forma je slična dramskom tekstu, ali je mnogo fleksibilnija. Koliko strip scenarista toliko vrsta strip scenarija, rekla bih. Zatim se radi storibord, to je kao skica koja određuje raspored kadrova/scena stripa, broj strana, izgled karaktera itd. Kada se sve to reši može da krene crtanje. U ovom slučaju radila sam crtež olovkom koji sam kasnije digitalno obrađivala, dodavala boju i teksture. Izrada klasičnih stripova je mnogo kompleksnija i uglavnom ima posebne umetnike za storibord, za crtež u olovci, za crtež mastilom, za boju i tekst. Malo je strip crtača koji sve ovo rade sami jer je količina posla jednostavno preobimna. U eri digitalnih i alternativnih stripova stvari su malo drugačije, ali za bilo koje ubrzanje procesa potrebne su godine obuke. Praviti ilustracije i stripove nije jednostavno kao što zvuči, ali jeste beskrajno zabavno.
Kada i na koji način ste se zainteresovali za ilustrovanje stripova? Da li su oni Vaše primarno interesovanje ili se pak bavite i drugim vidovima umetnosti?
– Moj otac je veliki ljubitelj priča i bajki iz celog sveta. Zahvaljujući tome i neumornoj majci i njenim čitanjima pred spavanje, odrasla sam okružena ilustrovanim knjigama, fantastičnim pričama i bajkama. Oduvek sam volela da crtam. Mislim da su se te dve istine u jednom trenutku povezale i tada sam znala šta je to što želim da radim u životu. Svoju umetničku obuku sam započela u trećoj godini srednje škole. Odlučila sam se za slikarski smer na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, jer tada još nije postojao smer ilustracije. Međutim, kroz izbornu nastavu upoznala sam svog sadašnjeg mentora Ivicu Stevanovića i njegovog saradnika Dragana Bibina. Zahvaljujući njihovim predavanjima i savetima odlučila sam se prvo za master, a zatim za doktorske studije Primenjenih umetnosti i dizajna sa fokusom na ilustraciju i strip. I dalje sa sobom nosim svoje slikarsko iskustvo i mislim da je ono dosta doprinelo razvoju mog umetničkog izraza.
Strip prikazuje različite situacije u kojima su se mlade žene u Bosni i Hercegovini i Srbiji našle tokom pandemije korona virusa, čije su posledice vidljive u svim aspektima društvenog života. Kako se ona odrazila na umetnost i u kakvoj situaciji su se našli umetnici i umetnice?
– Dosta umetnika i umetnica, pa i studenata umetnosti našlo se u nezavidnom položaju. Mnogi su ostali bez primanja i bez prostora za rad. Ko god se bavio umetnošću zna koliko ona vremena, posvećenosti i prostora zahteva. Da ni ne pominjem cene materijala. Čak i za digitalnog umetnika potrebno je obezbediti dobru opremu. Za mnoge, pak, ništa se nije značajno promenilo u smislu da su i pre pandemije radili od kuće ili da nisu imali stalan posao. Teško je bilo i za sve studente, ne samo umetničkih fakulteta. To je trebalo da im bude jedan od najlepših perioda u životu, kada odlaze u drugi grad, upoznaju nove ljude, pronalaze sebe, a umesto toga dobili su lokdaun i nastavu od kuće. Svi su se snalazili najbolje što su mogli pa je i veliki broj umetnika pokušao da iznađe najbolje iz date situacije pa su rešili da joj pristupe kreativno. Muzeji su otvorili virtuelne izložbe, muzičari su držali virtuelne koncerte, imali smo veliki broj onlajn izložbi, predstava i masterclass-ova iz raznih oblasti.
Foto: iz arhive sagovornice
Šta je unazađeno tokom pandemije i da li su primetne i poneke pozitivne pojave u kontekstu savremene umetnosti?
– Ne verujem da sam kopetentna da govorim o bilo kakvom unazađenju na nekom generalnom planu. Što se tiče moje oblasti, nisam primetila neke značajnije promene. Pozitivna stvar je što su ljudi počeli da se umrežavaju malo lakše nego ranije. Postoji veliki broj onlajn kolaboracija. Na primer, ako malo prelistamo TikTok ili IGTV naići ćemo na mnošvo videa na kojima muzičari sa različitih krajeva sveta zajedno prave muziku.
Za kraj, savet dana – šta nam preporučujete da čitamo, gledamo ili slušamo ovih dana? Kako da sačuvamo zdrav duh i razum kroz kulturu i umetnička dela?
– Preporučila bih da slušate i gledate ono što vam u tom trenutku prija. Možda su to božićni filmovi, nova sezona The Witcher-a ili nešto treće, nije bitno, bitno je samo da se osećate super. Isto je sa muzikom. Ja nekad imam soft jazz dane, nekad grunge dane, a ponekad funky dane. Ukusi se razlikuju i o njima ne treba raspravljati, ali jedna zajednička stvar svih ukusa jeste da oni svoje uživaoce čine srećnim.
Projekat „Vratiti svoje vr(ij)eme: kampanja za ravnopravne navike u obavljanju kućnog rada među Milenijalkama i Zumerkama“ realizuje se uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (Balkan Trust for Democracy of the German Marshall Fund of the U.S. – BTD). Strip je moguće pogledati na sajtu Centra za ženske sudije iz Beograda.
Nema komentara