Poznati glumac Vojislav Voja Brajović okušao se i u režiji, te je adaptirao duodramu "Voz" Kormaka Mekartnija. U intervjuu za "Odjek" Brajović govori o besmislu, vremenima iza nas, ali i o svom novom ostvarenju.
U ovom komadu Brajović igra zajedno sa Sergejem Trifunovićem, koga je ova predstava vratila u pozorište posle sedam godina. Brajović u predstavi oživljava Belog, praznog čoveka koji je izgubio veru u život, Boga i sebe. Sa druge strane Crni, kojeg glumi Trifunović, lik je koji je potpuno predan veri u Svevišnjeg. Pri njihovom susretu postavljaju se važna egzistencijalna pitanja, a publika ne ostaje ravnodušna.
Predstava je naišla na pozitivne kritike kako publike, tako i kritike. "Voz" je filozofsko delo o borbi smisla protiv besmisla, života protiv smrti, koju je Mekarti napisao kao roman u dramskoj formi. Moglo bi se reći da je borba protiv besmisla uvek aktuelna u Srbiji, barem poslednjih četvrt veka, što ovoj predstavi daje dodatno na težini.
"Voz" je vaš rediteljski prvenac. Da li ste vi tražili kartu za taj "Voz" ili ste pak čekali na peronu da on dođe do vas?
– Voz je definitivno našao mene, nikada nisam planirao da budem reditelj. Uslovno rečeno predstava, ona je više propoved, postavlja iskonska pitanja i odgovore, i rešio sam da dam to publici.
Posle sedam godina vraćate Sergeja Trifunovića pred pozorišnu publiku. Zbog čega baš on?
– Mislim da je najbolji, možda čak i jedini za tu ulogu, tako sam ja to video. Video sam samo njega, prvenstveno zbog svog dara i energije, koja je neizmerna, ali pravilno usmerena. Ja sam, inače, želeo da budem Crni, ali fizički je nemoguće. Ja sam previše mator. I jedini koga sam video na tom mestu je on.
Šta ste Vi, kao režiser uneli u „Voz“?
– Sve što sam mogao. Mi smo napravili tako da svi koji su sa nama prisutni budu učesnici u ovoj propovedi, ovo je kao rasprava između teiste i deiste, ateiste i nekog filozofa, rasprava između dva anđela, mi smo želeli da svako kao učesnik prepozna sebe i da se suoči sa nekom dilemom u sebi. Ono što je mene oduševilo je to što su dolazila sveštena lica, i bili oduševljeni načinom i temom koju smo obradili. Ovo nije predstava koja vuče ljude u nihilizam, ona stavlja jak akcenat na to, da biste bili slobodni da odaberete i, naravno, uvek ćemo odabrati ono što nam je ostalo u životu, veru.
Primetno se publika okreće banalnijim sadržajima na svim poljima i to je nešto što nije od juče nego traje. Postoji li deo građana koji prepoznaje taj kič i koji mu se, na neki način, odupire?
– To postoji i publika prepoznaje, ne znam koliko se odupire, ali tu smo mi, kao umetnici, da im pružimo najbolje, i da ponudimo narodu nešto što će da ih osvesti. Ne možemo da menjamo svet, ali menjamo svest, i ne damo da ta budalaština rukovodi našim životima. Ja mislim da je to opasnije od onoga što neka dogma radi ljudima, taj šund i kič. Strašno je pogrešno da se kaže da je nekada bilo med i mleko. Ali ja sam rano ušao u pozorište i snimao sam jednu veliku seriju, nisam imao kinte u džepu, a od popularnosti nisam mogao da izađem na ulicu. Bio je totalitarizam i bili smo slobodniji, nije bilo kriminala, bilo je sigurnosti, jednakost je vladala, svi su želeli isto. I tada nije bilo šunda, čak i narodna muzika bila je komponovana.
Osim jedinstvene teme za domaći teatar, šta mislite da je privuklo pažnju publike za ovu predstavu?
– Ima jedna priča o stalnom posetiocu Zvezdara teatra, koji uglavnom gleda komedije, poznaju ga ovi sa blagajne. Kada je tražio kartu za "Voz", rekli su mu da je to filozofska priča, da nije po njegovom ukusu, a on je rekao "Jeste filozofska, ali je jasna". Jasnoća, ne u smislu da pronađeš sve odgovore i objašnjenja, već da pronađeš osećaj, koji ne bledi. To je ono što tera čoveka posle predstave da kaže prijatelju "E, znaš kako sam gledao dobru predstavu, moraš da pogledaš", a to je ujedno i najbolji marketing.
Nema komentara