KOKAN MLADENOVIĆ: Naše društvo se nalazi u pat poziciji

Predstave pozorišnog reditelja Kokana Mladenovića, retko koga mogu da ostave ravnodušnim. Zahvaljujući smelom i originalnom izrazu o njegovim predstavama se polemiše dugo nakon izvođenja. Ovog puta pažnju je privukla predstava Julije Cezar u koprodukciji Grad teatra Budva, Centra za kulturu Svilajnac i Narodnog pozorišta Sombor. Tragedija Julije Cezar jedan je od najznačajnijih komada u istoriji dramske literature, a njen osnovni motiv su revolucija i politički prevrat. Kokan Mladenović, nakon somborske premijere, za Univerzitetski odjek govori o propalim revolucijama i uzurpaciji demokratskog poretka.

Foto: Z.Jovanović (fotografija je uz dozvolu autora preneta sa sajta Večernjih Novosti)

Predstavom dominira pitanje “Šta biste vi uradili kada biste videli da vaša država ide prema tiraniji, kada bi jedan čovek postajao suviše moćan, šta biste uradili da ga zaustavite?”Ako sve što počne kao revolucija na kraju postane  utopija i ne ostavi mnogo nade za nove generacije, da li je revolucija opravdana?

Iskustvo nas uči da se sve revolucije, kada se podvuče crta, svode tek na puke zamene društvenih elita. Obični ljudi, oni koji revoluciju izvode i koji u nju ulažu svoje nade i, uostalom, i svoje živote, ostanu tamo gde su i bili pre početka revolucije – na samom dnu društvene piramide. Za njih nema prosperiteta i boljitka i nikada neće dobiti svoje parče kolača kome su se toliko nadali. Naše se društvo nalazi u jednoj pat poziciji iz koje će se teško roditi kolektivni boljitak. Kako posegnuti za još jednom revolucijom, ako se prethodna, ona iz oktobra 2000. godine pretvorila u svoju suprotnost, u rasprodaju i trgovinu idealima, ukoliko ih je uopšte bilo? Sa druge strane, kako trpeti uzurpaciju demokratskog poretka i sve nakaradnosti koje čini aktuelna vlast, bez obzira što nam je ishod neke sledeće revolucije unapred poznat? Naša vlast uživa sve privilegije ove pat pozicije, a naša nesrećna opozicija dobro zna kakvu je veleizdajničku ulogu odigrala u odnosu na postpetooktobarska očekivanja građana.

Kada se u jednom društvu Cezari često pojavljuju onda smisao revolucije nije njihovo svrgavanje već promena ideje da su tom društvu Cezari potrebni. Kako revolucijom promeniti društvo u kom ima previše “kukavnih”, “varvara” i “niskih”?

Mnogo veći problem od trenutnih uzurpatora svih poluga vlasti u državi predstavlja naša, sada već do patologije dovedena, potreba za vođom. Mi iznova pokazujemo suštinsku nezrelost i nepoznavanje demokratskog uređenja društva. Ja sam vlasnik svog glasa, svog stava, svog građanskog prava. Od moje zarade, mog poreza i mojih prihoda izdržava se vlast koja ima obaveze prema meni kao građaninu. Oni moraju da budu moj servis, koji ću promeniti ukoliko njihovim rezultatima nisam zadovoljan, a ne suvereni vladari i neprikosnoveni gospodari naših života. Važni smo mi, a ne oni i dok tu tako jednostavnu suštinu ne shvati svaki građanin, nama neće krenuti na bolje. Ne možete o svom životu i životu zajednice koja vas okružuje, razmišljati jednom u četiri godine, onda kada na nekim izborima treba da zaokružite nečije ime, a da zatim svom izabranom kandidatu prepustite nekontrolisanu moć da upravlja vašim životom, bez ikakvih mehanizama građanske i parlamentarne kontrole. Mi smo kukavice koje proizvode vođe i naši vladari su slika i prilika svega onoga što o demokratiji ne znamo.

foto: M.Đurđević, Narodno pozorište Sombor

Pozorišta su (p)ostala oaza bunta i slobode.  Pozorišne sale su pune. Ipak, na putu od pozorišta do kuće kao da se poruke, koje pozorišni komadi nose, negde izgube i kao da gledaoci sve zaborave.  Šta je to što ne dozvoljava buntu i potrebi za slobodom da iz pozorišta izađu među građane? 

Duboko se ne slažem sa vašom konstatacijom da su pozorišta postala oaze slobode. Ja, naprotiv, naše teatre doživljavam kao mesta građanskog kukavičluka, malograđanske uljuljkanosti i larpurlartističkog okretanja svemu što sklanja pogled od vrištećih i nagomilanih problema svakodnevice. Uz retke časne izuzetke, kako među teatrima, tako među glumcima i rediteljima, naš teatar izabire ulogu onog koji se ne zamera, onog koji zabija glavu u pesak (ako ne i onoga koji zabija glavu tamo gde niti jedan dostojanstven čovek ne bi smeo da je zabija). Šekspir kaže da je „pozorište ogledalo društva“. E pa u ogledalu našeg teatra ogleda se jedno društvo nemorala koji je uzurpirao mesto morala, društvo estrade, polusveta, bezidejnih ljudi sa ogromnim moćima, društvo koje, kao i teatar sam, srlja u svoju propast pevajući samo sebi hvale na muziku estradnih zvezda.

U Narodnom pozorištu u Somboru ste režirali 11 predstava. Zašto volite da radite sa tim ansamblom?

Sombor je grad duge kulturne tradicije, grad pomešanih nacija i vera, od kojih je svaka dala značajan doprinos slici tog grada kao primera multikulturalnosti i tolerancije. Narodno pozorište u Somboru je jedna od poslednjih oaza istraživačkog pozorišta, mada se i nad njegovom sudbinom nadvija senka čoveka čiji je pano vulgarno i van svakog ukusa, okačen preko postojećeg murala u glavnoj ulici.

Somborci, ali i stanovnici drugih gradova u Srbiji imaju sreću da mogu videti predstave u vašoj adaptaciji i režiji. Da li je nakon dešavanja u Ateljeu 212 i Pozorištu na Terazijama Beograd postao zabranjeni grad za Kokana Mladenovića?

Postoje periodi u našoj istoriji kojih se moramo stideti, ako kao narod želimo da se uspravimo na noge i izađemo iz ovog istorijskog ćorsokaka u koji su nas dovele naše nerealne percepcije sopstvene moći, značaja i vrednosti. Jedan od tih budućih perioda sramote, kad su u pitanju beogradska pozorišta, uveliko traje. Ne smatram sebe pozorišnim izgnanikom, mada je činjenica da su za mene vrata beogradskih teatara zatvorena, počev od banalnih stvari kao što je odbijanje rukovodstva Jugoslovenskog dramskog pozorišta da prihvati gostovanja nekih mojih predstava, pa do konkretnog, politikantskog, transfobičnog i skandaloznog otkazivanja Koštane, od strane uprave Pozorišta na Terazijama. Letimični pogled na većinu pozorišnih ostvarenja u Beogradu, čini me ponosnim što nisam učesnik u tom beslovesnom izigravanju umetnosti ispod staklenog zvona teatra slepog za svoje vreme i nesvesnog svoje misije i odgovornosti.

U martu sledeće godine očekuje se premijera predstave Na Drini ćuprija u izvođenju ansambla Srpskog narodnog pozorišta a u vašoj adaptaciji i režiji. To će verovatno biti najzvučnija premijera u 2016. godini.  Koja su vaša očekivanjau vezi sa ovom predstavom?

Ako postoji crna kutija ovog stravičnog pada koji nas je zadesio, ona je sakrivena u tom blistavom Andrićevom romanu. Tragajući za njom pokušaćemo da razaberemo bar delić smisla našeg postojanja na ovoj istorijskoj vetrometini.