„Devojčice” u Novom Sadu: Srcasti bademantili i klupko u stomaku, kroz smeh i suze

Jedanaest godina nakon flagship predstave „Muškarčine”, Reflektor teatra, otpočelo je igranje – „Devojčica”. 

Foto: Ružica Ristivojević

Drugo novosadsko igranje ove predstave održano je u sredu, 21. juna u Kulturnom centru Novog Sada pred punom salom devojčica svih uzrasta i nekoliko dečaka. 

„Sve devojčice veruju u bajke zato što im svi pričaju bajke u koje niko ne veruje”

Otpočinje predstava naizgled logičkom greškom, a zapravo smrtničkim proviđenjem. 

Devet mladih žena u različitim srcastim bademantilima i sa kosama umotanim u jednobojne peškire svojim pričama nežno počinju da odmotavaju klupko u stomaku, pričama o devojačkom odrastanju – o ljudskom odrastanju. 

Prvi segment predstave je devojačka igra, spontana, nametnuta ili prirodna, kreativna, emotivno pismena i preskriptivno nežna. 

Lutke postrojene: „Tišina tamo! Doktorka Protić dolazi u vizitu!” Počinju one da viču na svoje lutke, naučeno tako rano.

Sve bi devojčice bile nežne dok od sveta ne nauče da mora drugačije. 

Od anegdotalnog do sinegdohalnog, devet mladih žena pričaju tada priču gotovo svih devojčica. Slaganjem ujedno tipiziranih i ličnih iskustava kao Lego kocaka, one građenjem narativa zapravo razgrađuju nužnost stereotipnih uloga žena u sistemu društvene reprodukcije oivičenog takozvanim ženskim poslovima.

Ako je ikakvu pravdu donela ova dekada 21. veka, to je vraćanje žena pod šatru kulture i umetnosti kao ravnopravne učesnice, a ne kao sporedne pozornice Ž. Dakle, književnost se, recimo, ne deli više na visoku i žensku.

Mnogi su predmeti na mnogim katedrama, naročito jezičkim i književnim, formirani tako ne pod šatrom, već eventualno oko suknje – pokušavajući sede dede da spoje autorke koje malo toga zajedničkog imaju, osim toga što su žene, a zapravo oivičavajući sebe od njih.

Režiju i dramaturgiju za Devojčice potpisuje Milena Minja Bogavac, a predstava je nastala kroz višemesečni koautorski, čak dokumetarni proces. One govore svoje priče.

Dramska izvedba odmereno, ukusno i spretno ispresecana je, a zapravo upotpunjena kreativnim muzičkim numerama koje interpretiraju, blago karikiraju ili samo kvalitativno ilustruju narativ, ponekad samo oponašajući stvarnost. Muziku potpisuje Bojana Vunturišević.

„Ova u belom kao Ejmi Vajnhaus”, čuje se kratko iz publike sleva, dok se glasovi devojčica u pesmi poduplavaju od kakofonije usklađivanjem do harmonizacije. Do kraja predstave one nastavljaju glasom jednim i jedne drugih pričaju priču svih devojčica.

„Baciću dnevnik u reku!”

Zaključak je uopšte imanja dnevnika! Nečeg toliko ličnog i ujedno nikada lišenog društva, nikada lišenog inog. Ljubavni problem nikada nije samo Sarin, već je hiljadu puta iterirani odraz problema druge devojčice i treće devojčice, svake devojčice.

Oko mene u publici naizmenično smeju se i plaču, isto devojčice.

Hiljadu bačenih i udavljenih dnevnika i iscepanih i spaljenih stranica, isečenih fotografija, istrgnutih iz grudi srca i stranica iz spomenara pričaju priču o nepravdama koje bi lako našao svako ko krene da ih traži.

Devojčice pred nama suze brišu, sa kosa skinutim peškirima koji postaju smotuljci koji čine grudi većim, koji postaju peškiri na plaži na Adi, koji postaju burke u priči o spoznaji religija, koji postaju transparenti, koji se menjaju, dok devojčice sazrevanjem menjaju i boju svog glasa, ne menjajući probleme, ali menjajući polako svet.

A u publici suze i ne brišu, odustaju, gledaju kroz njih.

Jedna devojčica nije bila krštena, nije znala da treba (mislim da niko zapravo nije znao da treba).

Čak i danom kojim tata pravi ručak, poput nekog nedeljnog Prvog maja, telima žena sačinjeni su na sceni sto i stolica – kao što je u zbilji suzama žena ispisan svaki dnevnik i svaka tužba, kao što je krvlju žena ispisana ova naša istorija, uglavnom ratova i konja.

Parafrazira predstava, pa fraziram i ja vama Lidiju Sklevicki koja je rekla da u udžbenicima istorije ima više slika konja nego slika žena. 

Meni je jako zanimljivo bilo da vidim kako glume svoje dečake i svoje muškarce. Osim kod očeva, uvek je to ista prepoznatljiva senka koja nedvosmisleno oponaša onog jednog, a svima istog, školskog siledžiju. I taj dečak je strašan, onako kako deca mogu biti mračna i surova. 

Tokom predstave, one preuzimaju kontrolu nad svojim sećanjima, preuzimaju kontrolu nad svojim narativima i tajno tiho prošaptano „Neću da pominjem nikom nikad”, postaje tvrdnja. Neću da pominjem nikom nikad, ponovljeno postaje mantra. Glasnim ponavljanjem svima, ono postaje prkos svemu čemu su devojčice koje postaju žene bez svoje saglasnosti izlagane.

„Na mamu sam ljuta jer tata svakako nije tu”

Češćim i postojanijim prisustvom u životu, majka biva izložena svakoj emociji, pa često i besu usmerenom roditeljima. Do priče druge Sare o ratom opasanom odrastanju oči su mi zasuzile toliko puta da me je nešto u ušima svrbelo. 

Lišen ličnih iskustava ženskog odrastanja, iako ne i bivanja posmatračem i delom problema, meni je ipak iskustvo bilo olakšano time da tek u poslednjoj trećini predstave proplačem, ponukan razmišljanjem o svemu kroz šta su prolazile žene oko mene kao devojčice. Ostalo mi je zapisano u beleškama, užasnim rukopisom u mraku – Bože, zašto su same u tome?

Lektura teksta upadljivo je izvanredna. Od standarda se odstupi ukusno, dijalektima i lokalizmima – tamo kada i gde je potrebno. Meni je u devojačkoj igri možda malo nedostajao lastiš, ali ovo su neke nove devojčice, a ja prosto nisam devojčica uopšte.

Pred kraj predstave shvatio sam da možda traje 10 minuta predugo za moju osiromašenu pažnju. Da je kraća, bila bi osiromašena za barem jedno iskustvo za koje je preko potrebno da bude ispričano. Kome? Svima. Ova predstava nije za devojčice, ova predstava je za sve. 

Još mi je malo zasmetalo to što su roditelji uglavnom predstavljeni svetlo, optimistično i sa razumevanjem. Mnogi koje znam, nisu takvi. Tu sam izbačen iz imerzije, možda nepotrebno tragajući za svojim iskustvima u devojačkom odrastanju. A možda je to odabrano i svesno, kao poruka ili kao podtekst autorki. 

„Devojke mogu sve, a ne moraju ništa”

Osim da dobiju stojeće ovacije na kraju predstave. Većine, jer neki ne vole da plaču stojeći.