Na sceni Srpskog narodnog pozorišta odigrana je premijera predstave „Rekonstrukcija”. Ova predstava osmišljena je i realizovana u okviru projekta Edukativno pozorište, koji je osmišljen kao metoda neformalne edukacije o socijalnim temama uz pomoć pozorišta.
Da li se učiti može samo u školskoj klupi ili je rast broja ovakvih projekata pokazatelj da daske koje život znače imaju i jasno izraženu obrazovnu funkciju? Koordinatorka projekta Edukativno pozorište Gea Gojak kaže da su se za ovu ciljnu grupu odlučili s razlogom.
– Oni se nalaze na putu izgradnje svojih identiteta a u osnovnim i srednjim školama ne postoji aktivna nastava o socijalnim temama, i smatramo da je potrebno da se izdvoji prostor i vreme za izgradnju njihovih celokupnih ličnosti. Kroz predstavu „Rekonstrukcija” koja je nastala po istoimenom tekstu autorke Staše Bajac, publika će imati priliku da posmatra jedan vremenski period života mladih ljudi, te da kroz razne situacije prepozna njihove želje, stavove, odnose, životne vrednosti pa samim time postupke i sredstva koja biraju u svojem životu da bi postigli određene ciljeve – rekla je ona za “Odjek”.
Predstava je zamišljena tako da publika kroz nju prepozna situacije, okolnosti i probleme koji su njima bliski, te da kroz interaktivne radionice ponude svoje ideje kao moguće rešenje. Pozorište se koristi kao mesto susreta glumca i gledaoca, dodaje koordinatorka.
– Cilj je uspostaviti dijalog, dopustiti gledaocu da preuzme ulogu glumca na sceni, da zauzme svoje mesto i predloži alternative. Gledalac koji preuzme ulogu samim time preuzima i odgovornost da nešto pokuša da promeni. Cilj ove edukacije nije u tome da pokaže jedan ispravan put, već da ponudi sredstva kojim svaki pojedinac može pronaći najbolje rešenje za sebe i svoj život – zaključila je.
„Rekonstrukcija” se bavi brojnim socijalnim temama – vršnjačkim odnosima, promiskutitetom, ali se one prepliću na pitanju šta smo spremni da učinimo da bismo bili prihvaćeni. Tačnog odgovora nema, publika posmatra, donosi zaključke, a ovako i podstiče kritičko mišljenje. Iako ima jasno definisan cilj, autori su se bavili i osnovnim karakteristikama „običnog” pozorišnog dela – izborom muzike, scenografskog rešenja, koncepta, te jasnim definisanjem likova.
Iz istorijskih primera učimo kako da praktikujemo demokratiju
S drugim ciljem, ali istim načinom njegove realizacije osmišljena je i predstava „Demokratija”. Napisao je i režirao Zijah Sokolović, s ciljem da publici putem dijaloga prikaže nešto što je deo naše svakodnevnice, ali nam nije dovoljno poznato. Subliminarnim porukama i takozvanim probijanjem četvrtog zida, direktnim obraćanjem publici, glumci prikazuju kakvi su bili ideali vlasti nekada, i kako smo od totalitarne vlasti „zalutali" u demokratiju.
Predstava je nastala u okviru kampanje „Biram koga biram“, koji sprovode Nacionalna koalicija za decentralizaciju, Srbija u pokretu i Media&reform centar Niš. Njihov cilj je da građanima prikažu manjkavosti izbornog sistema i tako ih mobilišu da u njegovoj promeni aktivno utiču. U društvu naviknutom na, čini se, kontinuitet predizbornih kampanji i skupštinskih prepucavanja koja ispunjavaju pauze između dve kampanje, ovaj projekat predstavlja prilično neobičan način da se ostvare ciljevi iz domena politike.
Marina Pavlić iz inicijative “Biram koga biram” kaže da je predstava proistekla je iz želje da se na razumljiviji način razgovara o demokratiji i ulozi nas, kao građana, u izgradnji demokratskog društva. Kako dodaje, od 174 opština Srbije, čak 104 nema svoje predstavnike u trenutnom sazivu Narodne skupštine, i cilj im je da se to promeni.
– Da bismo to postigli želimo da povećamo stepen učešća građana u kreiranju javnih politika. Međutim, istraživanja su pokazala da samo 17 odsto građana Srbije zna kakav je izborni sistem naše zemlje, veliki broj građana ne izlazi na glasanje. Da bi se građani uključili, neophodno je da prvo razumeju u kakvom sistemu živimo, kakav on može biti i šta mi kao građani možemo da uradimo po tom pitanju – navela je Pavlić.
Pavlić je dodala i da je neophodno da učimo iz istorijskih primera, da se informišemo i edukujemo kako bismo mogli da praktikujemo demokratiju.
– U predstavi se jasno ističe da nema demokratskog društva bez aktivnih građana, te ona predstavlja podsticaj na refleksiju, ali i na uključivanje u konkretne aktivnosti koje se građanima nude kao opcija – dodala je naša sagovornica.
Neposredan prisup pre apstraktne teorijske misli
Pozorište svakako jeste i može biti medij obrazovanja, smatra sociološkinja Ana Bilinović. Prema njenim rečima sama motivacija za učešće u edukativnom procesu koji se odvija na neformalan način često je velika.
– Ono što je prednost pozorišta jeste dočaravanje brojnih teorijskih obrazovnih sadržaja na neposredan, kreativan i često interaktivan način, mnogo bliži praksi nego apstraktna teorijska misao. Iz tog razloga sadržaji plasirani na ovaj način mogu biti prijemčiviji za prihvatanje – kazala je Bilinović za “Odjek”.
Govoreći o edukativnoj funkciji pozorišta, rediteljka Anja Suša rekla je da je suština savremenog pozorišta osetljivi balans između preuzimanja odgovornisti za stvaranje jednog sistema vrednosti mladih i otvaranja prostora ozbiljnoj umetnosti koja nije omeđena didaktičkim namerama.
Premda se kulturni sadržaji svakako ne mogu banalizovati i svesti na to da je umetnost “lepa”, ove pozorišne forme, kažu organizatori, izdvajaju ključnu temu, a onda je kroz kreativan proces oblikuju tako da mladi, ali i stariji nauče ponešto.
Nema komentara