Upoznao sam znatan broj ljudi koji zaobilaze naučnofantastične filmove zbog stava „to nikad nije bilo i nikad neće biti“. Oduvek mi je ovo bilo besmisleno zbog činjenice da svaki glumac staje pred kameru i glumi da je nešto što nije u veštački projektovanim uslovima.
foto: amazon.com
Takva je situacija bilo da glumi u futurističkom filmu o putovanju na Jupiter ili u najrealističnijem biografskom filmu snimljenom po istinitoj priči. Oba pomenuta ostvarenja su, faktički, jednako nestvarna, lažna i plod vizije i mašte filmske ekipe koja na filmu radi. Pored toga što se neretko kroz istoriju dešavalo da ljudi sa stavom navedenim u prvoj rečenici nisu u pravu (navedimo „20 hiljada milja pod morem“ kao samo jedan od primera gde se nešto nezamislivo nestvarno potpuno ostvarilo), takođe je neverovatno kako takve osobe odbacuju jednu dimenziju umetnosti, bilo da je ona filmska ili neka druga, veoma pogodnu za alegorično prikazivanje problema koji su i te kako stvarni u svetu u kojem živimo. „Zora planete majmuna“, nastavak ostvarenja „Uspon planete majmuna“ (Rise of the Planet of the Apes, 2011) koji potpisuje isti tim scenarista, klasičan je primer svega navedenog.
Teme različitosti i rase ovog nastavka koji, treba pomenuti, može da se odgleda i potpuno nezavisno od prvog dela, veoma su jasne u osnovnoj premisi filma, pa samim tim predstavljaju odličnu početnu tačku od koje su mnoge teme svakodnevnice koja nas okružuje lako i fenomenalno razrađene – priroda konflikta i večno pitanje da li je čovek prirodno agresivno biće, samilost i volja da se pomogne živom biću u nevolji, pitanje lojalnosti i odanosti kako porodici i prijateljima, tako i zajednici kojoj pripadamo i pitanje ljudskosti i umnosti uopšte.
foto: reason.com
Paralele između inteligentnih majmuna i ljudi su kroz zaplete, motive i likove izuzetno zgodno i vešto povučene i postižu pun krug katarzičnim shvatanjem glavnog lika Cezara, „nisam video koliko smo isti, ljudi i mi“. Dok uz ove reči hvatate sebe kako klimate glavom, uviđate komičnost situacije u kojoj se potpuno slažete sa kompjuerski generisanim likom superinteligentnog majmuna na ekranu ispred vas, koji nikad nije postojao i nikad neće (mada, nikad ne recite nikad). To je magija naučne fantastike, a prethodnih par rečenica su sasvim dovoljan osvrt na kvalitet naracije i priče, čija je jedina slabost umerena jednodimenzionalnost glavnog negativca.
Istinski izuzetna gluma Gerija Oldmana (Gary Oldman) standard je na koji smo navikli, Džejson Klark (Jason Clarke) definitivno zaslužuje pohvale, dok Endi Serkis (Andy Serkis), koji se u odelu za hvatanje pokreta oseća prirodno još od senzacionalne role Goluma u „Gospodaru prstenova“ (The Lord of the Rings, 2000), predstavlja priču za sebe. U pitanju je glumac koji je svoju karijeru izgradio na potpuno nesvakidašnji način, i iako je u pitanju isti stil i ista tehnologija, njegov portret Cezara je briljantan na potpuno novi način u odnosu na ulogu Goluma. Specijalni efekti poslednje generacije, iako očekivana snaga filma, s obzirom na budžet, takođe moraju da se pomenu i poslednji su delić slagalice ovog izuzetnog ostvarenja koje pobeđuje na svim frontovima.
86/100
Nema komentara