Double feature Ane Karine u Crnoj kući

autor: Aleksandar Bugarin 153 pregleda

 Kulturni centar Crna kuća održao je ciklus filmova Ane Karine povodom njene nedavne smrti. 

Svaki umetnik traži inspiraciju u nečemu. Neki su je često nalazili u društvenim pojavama, neki u istorijski turobnim stvarima poput rata. Međutim, svako bi se složio da većina umetnika u jednom momentu svog života pronađe svoju takozvano muzu. Muza se često definiše kao bezgraničan izvor inspiracije, a prečesto su baš muze velikih umetnika „krive“ za neka od najlepših dela svetske umetnosti. Svoju muzu pronašao je i Žan Lik Godar, jedan od najznačajnijih francuskih režisera, začetnik Francuskog novog talasa u kinematografiji. Snimio je 12 filmova tokom karijere, od kojih je njegov film prvenac „Do poslednjeg daha“ ušao u istoriju kao jedan od najuticajnijih ostvarenja  francuskog novog talasa. Njegova muza bila je Ana Karina, francuska glumica, rediteljka i scenaristkinja. Tokom života snimila je veliki broj ostvarenja, dok je svoje najbolje uloge odigrala baš u filmovima svog supruga Žana Lika Godara.  Preminula je 14. decembra 2019, što je relativno skoro, pa je tim povodom novosadski Kulturni centar Crna kuća održao ciklus filmova Ane Karine. Tokom večeri prikazana su dva kultna ostvarenja francuskog Novog talasa, „Žena je žena“,  i „Ludi Pjero“, filmovi kroz koje se lajtmotivi egzistencijalizma i nadrealizma konstantno smenjuju i prepliću. Oba filma režirao je Godar sarađujući sa Anom Karinom. 

Photo: Aleksandar Bugarin 

Film „Žena je žena“, nastao 1961. godine predstavlja ironičnu i najpre komičnu sliku jednog mladog  zaljubljenog para. Ovaj film je ujedno i prvi film na kom su Godar i Karina sarađivali.  Priča prati zajednički život Angele, čiji lik tumači Ana Karina i njenog partnera Emila čiji lik tumači Žan Klod Briali. Angela radi kao striptizeta u lokalnom kabareu, dok je Emil zaposlen u knjižari. Priča doživljava kulminaciju u momentu kada Angela želi dete po svaku cenu, dok Emil ignoriše njene zahteve. U celu priču ulazi Emilov prijatelj Alfred, kog glumi Žan Pol Belmondo. Belmondo se proslavio igrajući u filmovima Fransoe Trifoa, Filipa de Broke i ostalih  poznatih režisera francuskog novog talasa. Slavu je stekao igravši ulogu Mišela Boikara u „Do poslednjeg daha“, jednom od Godarovih najpoznatijih filmova. Alfred je zaljubljen u Angelu i po svaku cenu želi da bude njegova.  Naglo smenjivanje kadrova, scene koje nemaju smisla poput momenta kada Angela viče na Emila dok on vozi bicikl po kući, krupni kadar Angele kako zamišlja da pleše u mjuziklu, pa i prečesti monolozi daju filmu autentičnost i ubrzavaju radnju. Igranje svetlima prepoznatljivo za rad Godara daje filmu lepotu i dinamičnost, dok kadrovi gde gledalac ima osećaj da glumac komunicira direktno s njim, ili pak deli prostor s njim daju filmu ekscentričnost. Vrlo često glumci i direktno komuniciraju sa gledaocem tokom filma. Film bi u potpunosti imao smisla i da komunikacija između karaktera  ne postoji, jer je Godar muzikom uspeo da objasni i dočara apsolutno svaki segment ovog ostvarenja. „Zašto žene jednostavno ne budu žene, već moraju da teže tome da postanu muškarci“, izgovorila je Angelina u jednoj sceni. Kosntantno vaganje između muškarca svog života i bežanja u zagrljaj drugom zbog višeg cilja predstavlja kvalitetan primer egzistencijalizma. Ana Karina je za ovaj film osvojila Srebrnog medveda za najbolju glumicu na filmskom festivalu u Berlinu.

Drugi film koji je prikazan tokom večeri jeste „Ludi Pjero“. Film je snimljen 1965. godine i baziran je na noveli „Opsesija“, Lionela Vajta. Junak ove priče je Ferdinand Grifon, kog glumi Žan Pol Belmondo, koji je potpuno nezadovoljan svojim životom. Živi u braku bez trunke ljubavi, dobija otkaz na televiziji na kojoj je radio kao spiker i gubi volju za životom. Nakon žurke kod njenih roditelja odlučuje da pobegne od svog sumornog života i odlazi u nepovrat sa dadiljom Marijen Renoar čiji lik tumači Ana Karina. Ovaj film predstavlja primer egzistencijalizma gde čovek, iznenada svestan da može u potpunosti da promeni svoj život, naglo izlazi iz zone komfora i beži iz zamišljenog balona u kom je do tog momenta živeo. U ovom Godarovom delu svetlima se dočarava ono što se vrti po mozgu glumca, dok je scena u kući roditelja njegove supruge gde se po prostorijama osvetljenja menjaju i razlikuju doslovno savršena. Svetlom se kritikuje buržoazija, pa je tako u prostoriji gde je najkrupnija vlastela soba u potpunosti crvena, gde je sitna vlastela plava, a gde je američki režiser i njegova žena soba u potpunosti zelena, dok junak ovog filma u svakom kadru stoji na centru. Junak ne komunicira sa ljudima u sobi, osim sa režiserom kog pita šta je to film. „Film je kao rat. Konstantna borba, suze, krv, znoj i naposletku, emocija“, odgovara režiser. U momentu kada pobegnu, Ferdinand postaje Pjero, što u prevodu znači tužni klovn, a život mu više nikad neće biti isti. Film je bio francuski kandidat za Oskara, ali nije ušao u uži krug.

Kada se prvi put pojavila na filmskom platnu, Ana Karina svetu je predstavila nešto novo. Do tada je svet gledao na glumice više kao na ukras filma, dok je Karina svetu pokazala da pored lepote, glumica treba da zna da iznese ulogu. Svet je pamti i pamtiće je ne samo kao izvor inspiracije Žan Lika Godara, već i kao nešto veliko i krajnje avangardno za period u kom se prvi put pojavila na sceni. Karina je između ostalog bila i gošća 34. Festa 2006. godine u Beogradu, a održala je i mali koncert u kom je pevala pesme iz filmova u kojima je glumila. 

    Napišite komentar