Film „Anet“ govori o ljubavnoj vezi između prelepe i sanjive operske pevačice En, koju igra francuska glumica Marion Kotijar, i stendap komičara Henrija Makhenrija koga u filmu tumači američki glumac Adam Drajver.
Foto: Printskrin
Film nas u samom početku upoznaje sa njima i njihovim različitostima, sa nežnošču i brutalnošću, barokom i neonom i najbitnije sa posedom i posednikom. Dva suprotna sveta, suprotna na toliko načina, ali spojena ljubavlju koja ne zna za različitosti. Da stvari nisu toliko savršene kao što se to čini saznajemo kada na svet dolazi njihova drvena beba Anet.
Rođenje drvene bebe, s druge strane, u početku nas ostavlja zbunjenim. Ne razumemo šta Karaks želi da kaže u svom filmu i usput nas pomalo gubi, ali dok film razvija svoju priču, ovo misteriozno dete budi našu radoznalost, pa čak i naše emocije na kraju.
Mediji prate svaki njihov korak i nagoveštavaju o nesuglasicama u braku, padu Henrijeve karijere i nagoveštavaju da će se desiti nešto mračno u njihovom životu. Sam zaplet priče počinje nešto kasnije kada Henri saznaje da je Anet nasledila talenat od svoje majke i shvata da ga može iskoristiti za pravljenje novca.
Anet je žanr sam za sebe, originalan i neobičan na svoj način, neki bi možda rekli čak i čudan. Film je zapravo najsličniji mjuziklu i rok operi, te su i dijalozi najčešće kratki, ali je čitava priča ispričana kroz pevanje i muziku koja se fantastično uklapa uz vizuelno. Da dijalog nije jedini način da se ispriča priča pokazuje nam i rediteljev izbor boja, na koje ukoliko se obrati pažnja, govore isto koliko i čitav film. Zelena za Henrija, boja pohlepe, crvena za En koja nagoveštava ono šta će joj se desiti i žuta za sve ono što Henri poseduje i na čemu može da zaradi. Simboli su takođe dosta zastupljeni, možda čak i u meri koja se prvim gledanjem ne može odmah primetiti. Reditelj Leoks Karaks u svom filmu uključuje i nas kao publiku na Henrijevim nastupima, tako da veoma često postoji osećaj pripadnosti i probijanja četvrtog zida tokom filma.
Jedina zamerka je možda prevelika posvećenost preobilnim temama koje se pojavljuju u filmu ali ne dolaze ni do kakve katarze, već su tu samo da bi bile tu. Teme kao što su opsesija i ludilo kreativnog umetnika u velikim američkim kapitalističkim potrošačkim društvima kao i njegov odnos prema savremenoj publici, koja se smeje samo kada ga javno bičuju. Čak se govori i o veoma zastupljenoj temi uznemiravanja i silovanja glumica u filmskoj produkciji, ali je ona veoma plitko obrađena. Sve to doprinosi da film u nekim momentima deluje kao lista samo pobrojanih problema.
Na samom kraju zapravo možemo da razumemo glavnu poruku, Anet, mala drvena lutka, marioneta, zapravo predstavlja decu koju njihovi roditelji iskorišćavaju i eksploatišu za posao do kojeg deci nije stalo. Suviše malu Anet njen otac vuče na četiri strane sveta, u želji da zaradi novac i slavu. Dan kada progovori i kada je prvi put vidimo kao pravo dete od krvi i mesa je dan kada osuđuje svog oca, koji je do tada kontrolisao njen život. Njihova poslednja razmena, oči u oči, završava se pesmom „Nemaš više šta da voliš“. Tada Henri ostaje sam sa sećanjima kao ožiljcima koji služe da podsete na sve ono grešno što je učinio.
Nema komentara