U omladinskom centru Crna Kuća 13 u utorak je održana prva „Živa biblioteka“ u Novom Sadu. „Živa biblioteka“ podrazumeva razgovor sa određenom „knjigom“, odnosno osobom, koja je najčešće član neke marginalizovane grupe. Ovaj projekat nastao je u Danskoj, a u Srbiji je do sad organizovan u Beogradu, Subotici i Sremskim Karlovcima.
Novosadska „Živa biblioteka“ nastala je u sklopu grupe aktivista i aktivistkinja „Novosadske Lokomotive“, koju podržava Kancelarija za mlade Gradske uprave za sport i omladinu. Ovaj projekat obuhvata 20 volontera i 15 knjiga.
Kako kaže jedna od organizatorki biblioteke Anja Hurdak, „knjige“ se biraju prema zvaničnom priručniku Saveta Evrope, koji nalaže da bi te osobe trebalo da budu upoznate sa volonterizmom i radom sa humanitarnim i nevladinim organizacijama.
− Tražile smo da većina „knjiga“ bude u skladu sa spiskom Saveta Evrope. Gledale smo da teme budu što interesantnije, odnosno želele smo da se dotaknemo nekih tabu tema. Htele smo da ovo bude prilika da ljudi dođu i najotvorenije razgovaraju o temama o kojima se često ne priča − objašnjava Hurdakova.
Neke od od najtraženijih „knjiga“ omogućile su posetiocima razgovor sa ljudima iz marginalizovanih grupa, poput romske zajednice i LGBT populacije, a među „knjigama“ se našao i jedan bivši zavisnik. Ipak, kao jedan od najpopularnijih sagovornika izdvojila se osoba sa HIV virusom.
− Živim sa HIV-om već 15 godina. Kada sam saznao da imam ovaj virus, mislio sam da to znači da ću vrlo brzo umreti, jer se to dešava ljudima sa sidom. Tada čak nisam znao razliku izmeću HIV-a i side − on objašnjava i dodaje − Mnogo se toga u međuvremenu promenilo, ali nije ni blizu onoga kako bi trebalo da bude. Voleo bih da mogu da kažem poslodavcu da imam HIV, a da ne ostanem bez posla – ističe on.
Ipak, on tvrdi da se sa najviše diskriminacije susreo među medicinskim radnicima, sa izuzetkom lekara sa infektologije, koji su specijalizovani za ovakve bolesti − Dešavalo mi se da u bolinici sestre na našim kartonima flomasterom velikim slovima pišu „HIV“ ili „sida“. Takođe mi se događalo da neki članovi lekarskih konzilijuma laktovima otvaraju vrata prostorija u kojima se nalazim i preda mnom frenetično čiste ruke vlažnim maramicama. Razumem da se ljudi boje jer ne znaju šta je HIV i kako se prenosi, ali ovo su medicinski profesionalci − kaže on, uz konstataciju da mu od samog virusa mnogo teže pada stigma oko ove bolesti. Međutim, neke od njegovih priča ipak imaju srećan kraj, pa tako ovaj čovek, koji je zamolio da ostane anoniman, sada radi u organizaciji koja mu omogućava da pomogne drugim HIV pozitivnim ljudima − Veoma mi je drago da mogu da pomognem ljudima da se izvuku iz tog mulja u kojem sam i ja dugo bio zaglavljen. To je neverovatan osećaj, ne mogu vam ni opisati, kada vam neko kaže da ima nade, da je živ zbog mene − kaže on.
Sa druge strane spektra diskriminacije, našle su se „knjige“, članovi jedne od najmarginalizovanijih grupa u Srbiji – Roma. Jedan od pripadnika ove nacionalne manjine govorio je o nasilju, stereotipima i večitom kamenu spoticanja romske zajednice – obrazovanju.
− Država želi da nas školuje, ali će to uraditi tako što će nas, na primer, poslati na kurs za zavarivače. Ako ti kažeš da želiš nešto više, ispašće da si nezahvalan, jer će ti ovo doneti posao − kaže on, a dotiče se i ličnih iskustava i ambicija − Ja sam vanredno upisao srednju tehničku školu, jer hoću da imam više opcija kada je završim, hoću da proširim vokabular, i da pred sobom imam više izbora u životu – objašnjava on.
Na netolerantnost, kako kaže, nekada je burnije reagovao, dok sada ima potpuno drugačiji pristup. − Bio sam nestašan kada sam bio mali. Kada me je neko gurnuo, gurnuo sam i ja njega. Kako sam rastao, naučio sam da ne odgovaram nasiljem. Kada je neko govorio ružne stvari o meni i o tome što sam Rom, ja sam im govorio da mi je žao što se oni tako osećaju − priča on.
Kako ovakvi događaji daju prostora za razgovor o bitnim društvenim temama iz perspektive onih najviše pogođenih diskriminacijom, organizatori su ohrabreni brojem ljudi koji su juče posetili Crnu Kuću.
− Veoma sam zadovoljna odzivom, pošto su ljudi već pre početka počeli da dolaze i ulaze konstantno od tada. Vidim i da se sve knjige iznajmljuju i da su svi volonteri aktivni − kaže Anja Hurdak.
Budućnost ovakvih projekata Hurdakova vidi u sklopu većih manifestacija, poput Sajma obrazovanja u Novom Sadu. Primenjivanje prakse beogradskih biblioteka, koje se organizuju na Sajmu knjiga, značilo bi veću posećenost, ali bi za takav poduhvat, tvrdi Hurdakova, bila neophodna veća finansijska podrška.
Nema komentara