Ivana Jandrić je jedna od naših najuspešnijih sportistkinja i jedna od osoba koje su obeležile 2015. u sportskom smislu. Ona je u prošloj godini, koja će ostati upamćena kao najuspešnija u srpskom sportu do sada, kući donela zlatnu medalju sa prvih Evropskih igara u Bakuu, takmičeći se u sambou.
Foto: sambo.org.rs (foto galerija)
Ivana se prvo duži niz godina bavila džudom, a zatim je počela da praktikuje i jednu noviju borilačku veštinu, sambo, koja joj je vremenom prerasla u glavnu okupaciju, i iz koje je na kraju postigla prošlogodišnji istorijski uspeh.
Ova Novosađanka rođena je 1993. godine, a borilačkim sportovima se bavi od detinjstva. Osim što se bavi sportom, ova devojka studira i novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Možeš li reći da je 2015. najuspešnija godina u tvojoj sportskoj karijeri?
– Da, apsolutno mogu. Imati sportsku karijeru ne znači samo praviti velike rezultate, naravno da je to osnova, ali afirmacija kao i mogućnost da pokažete sebe i svoj sport drugim ljudima je takođe bitna stvar, iz tog razloga sam veoma zadovoljna prethodnom godinom.
Zlato na Evropskim olimpijskim igrama u Bakuu je jedan od tvojih najvećih uspeha. Kako se osećaš sada povodom toga sada, pošto su se strasti smirile?
– Nama koji smo se takmičili tamo je rečeno da na neki način pišemo istoriju. Tako je i bilo. Kada razmišljam o tome, nisam ni sanjala da će mi ta medalja otvoriti toliko vrata. Posebno sam ponosna što se nalazim na listi ljudi koju su svojim rezultatima obeležili prošlu godinu kao jednu od najboljih u istoriji srpskog sporta. To mi samo daje veći motiv da radim još više svakog jutra kada ustanem iz kreveta.
Osvojila si 5. mesto na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu u sambou, da li takav rezultat smatraš uspehom ili si očekivala više?
– Iskreno, ošekivala sam više. Išla sam na to takmičenje kao favorit, ali nažalost, mnogo se stvari nije poklopilo. Loše je tempirana forma, kao i svaki put, žreb mi nikako nije išao na ruku, i još nekoliko faktora doprineli su tom rezultatu. Tada sam bila veoma razočarana što sam se vratila bez medalje, ali sada kada pogledam na to, s obzirom na sve što se desilo, ne mogu reći da nisam zadovoljna.
Posle svih odličnih rezultata u protekloj godini osećaš li pritisak da se takvi rezultati moraju ponoviti i u ovoj?
– Već sam osetila taj pritisak na proteklom prvenstvu sveta. Nije lako nositi se sa tim kada su očekivanja velika. Opekla sam se, naučila, i sada gledam na to drugačije. Ne bih se našla među favoritima da nisam kvalitetan borac, tako da sada to samo planiram da održim. Moje je da vredno treniram, da radim na sebi, a rezultati će pokazati moje mogućnosti.
Prvo si bila uspešna džudistkinja, zašto si prešla na sambo?
– Sambo je sport koji velikom brzinom „sazreva” u svetu. Bio mi je zanimljiv od samog početka. Četiri godine radila sam dva sporta uporedo i uspevala da se snalazim u oba. Onaj ko samo malo obrati pažnju shvatiće da su ta dva sporta veoma slična. Kada je džudo promenio pravila i zabranio kontakte za noge, taj sistem borbe meni nije odgovarao pa sam više počela da radim sambo. Svetska džudo federacija je zabranila svim aktivnim džudistima da rade bilo koji drugi borilački sport mimo samog džudoa, pa smo morali da se odlučimo za jedan. Ja sam se protekle godine odlučila za sambo, što je i urodilo plodom, ali za 2016. imam drugačije planove.
Kakvi su tvoji planovi za narednu godinu?
– Imam dosta planova, jos uvek čekam plan i program našeg saveza, ali za sada planiram da opet radim oba sporta. Imam u planu par svetskih kupova i prvenstvo Evrope u sambou, kao i par Evropskih kupova i prvenstvo države u džudou, a to je sve u prvoj polovini godine. Što se drugog dela tiče, to zavisi od trenera koji vodi računa o tome.
Na domaćim prvenstvima si dominantna već duži niz godina. Kakvo je stanje u srpskom džudou i sambou u odnosu na svetske standarde?
– Već sam dosta godina aktivni prvak države u oba sporta. Što se tiče samboa, u državi je zaista loše stanje. Gotovo da nema nijedne osobe koja radi samo sambo, reprezentaciju čine uglavnom borci iz drugih borilačkih grana, ali kao takvi mi se nosimo rame uz rame sa nacijama kojima je sambo nacionalni sport (Rusi su oduvek bili najdominantniji). Sa druge strane džudo je zaista zastupljen sport kod nas. Devojke su nešto slabije što se tiče konkurencije, muškaraca ima više, ali to se nekako održava. Na međunardnoj sceni se držimo, imamo par upitnih normi za Rio, ali zaista je gotovo nemoguće uporediti naše uslove sa strancima, našim protivnicima. Ja volim da kažem, kakve uslove imamo, rezultati su nam briljantni.
Sambo je još relativno mlad sport čija popularnost raste. Da li sebe vidiš kao predstavnika ovog sporta koji će svojim primerom privući kako publiku tako i nove takmičare?
– S velikim ponosom moram da kažem da sam nakon Igara potpisala ugovor sa Svetskom sambo federacijom i tako postala jedan od četiri ambasadora tog sporta. Takođe, predsednik sam jednog takmičarskog komiteta koji je ogranak svetske federacije i koji radi na povećanju broja žena u borilačkim sportovima, pa tako i u sambou. Cilj toga je ispunjavanje uslova koji su određeni od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta za ulazak u „Olimpijsku porodicu”. Takođe, posebno mi je drago što sam ovde u Srbiji uspela da približim taj sport ljudima koji zaista nikada nisu ni čuli da postoji.
Nema komentara