Festival prvoizvedenih predstava u Aleksincu, domaćin raznovrsnim izrazima umetnosti i susretište strastvenih stvaralaca nedavno je završen, a kulturna i umetnička lokalna scena dobile su podršku koja je ozvaničena odlikovanjima za njihov dosadašnji rad. Nagradu za najuspešnijeg reditelja dobio je pozorišni režiser Jug Đorđević, o čijem uspehu govori i to što se našao među leureatima i kada su u pitanju Elle style awards priznanja.
Jug Đorđević rođen je u Vranju 1993. godine. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a svoju profesionalnu karijeru započeo je režijom predstave „Kepler 452-B“ u svom rodnom gradu, nakon čega je nastavio svoj put uzlaznom putanjom. Stvorio je izuzetan portfolio pozorišnih predstava koje su ga oblikovale i učinile prepoznatljivim. Da njegova ljubav prema režiji nije ostala neprimećena, govore i druge prestižne nagrade koje su dodeljene, kako njemu, tako i predstavama kojima je on dao lični pečat.
Foto: Bojana Janjić
Osvojili ste dve nagrade u razmaku od nekoliko dana, a možete da se pohvalite i drugim uspesima u karijeri, koliko Vam to znači i u poslovnom, ali i u privatnom životu?
Kad si ovako mlad te nagrade zaista znače puno, pre svega za afirmaciju. Od trenutka kada smo osvojili Sterijinu nagradu pozorišta u Srbiji, a i regionu su počela da zovu za angažmane. Samim tim je i moj rad, ali i rad mog tima prepoznat u zajednici.
Kako se nosite sa očekivanjima koja dolaze nakon osvojenih nagrada, da li imate potrebu da nadmašite i opravdate očekivanja? Kako se nosite sa tim pritiskom?
Zvučaće možda neskormno, ali iskreno nemam takvu vrstu osećanja. Posao kojim se ja bavim, pozorišna režija, neka je vrsta maratona koji se trči dugo i te nagrade mogu samo da te osveže na tom putu, ali je to konstantni rad na sebi i na sceni. Ja već sad imam ugovorene projekte za nekoliko godina unapred i nemam vremena da stanem i razmišljam o tim nekim očekivanjima, nego nastavljam dalje i nadam se da ću ispuniti sva očekivanja publike.
Predstava „Uspavanka za Aleksiju Rajčić“ je višestruko nagrađivana, koliko je bilo zahtevno spremiti predstavu koja predstavlja veliki društveni problem i po čemu je ona za Vas posebna?
Što se tiče samih proba, mi smo imali prilično malo vremena, krenuli smo osmog marta, a premijera je bila tridesetog aprila, a uz to su nas uhvatili i praznici, što je za takvu predstavu poprilično malo. Sa tako malo proba spremili smo jedno kompleksno umetničko delo. Samim tim zaista nismo verovali da ćemo ostvariti tako veliki uspeh sa tom predstavom, ona je baš odjeknula, a stvarno smo bili užasno ograničeni vremenom.
Kako birate projekte na kojima ćete raditi, postoji li žanr, tema, priča koje Vas posebno privlače?
U svojoj karijeri sam najviše radio predstave koje su nastale na osnovu nekih domaćih tekstova, ali moram da priznam ne svojevoljno, jednostavno su me ljudi tako profilisali i kada me zovu da režiram prva stvar koju pomenu je savremeni domaći tekst. Onda sam ja shvatio da ne želim da se svrstavam ni u kakav kalup i da želim da probam razne stvari. Sada mi je želja da uradim neku antičku dramu, nešto iz istorije što nije toliko savremenom i na to stavljam fokus. Ali svaka predstava je nova životna avantura.
Na šta najviše reagujete i šta najviše hoćete da osvestite kod publike kroz predstave?
Sada kada pogledam predstave koje smo obrađivali moj tim i ja, neka krovna tema bi bila nepravda i ona definitivno može da se prepozna u gotovo svim delima. Mislim da je to nešto na šta najviše reagujem i u životu i u pozorištu, pogotovo na nepravdu prema marginalizovanim grupama, jer ko će tim ljudima dati pravo da pričaju o svojim problemima i o uslovima u kojima živa, ako ne mi koji imamo tu privilegiju.
Koliko postoji sloboda jedinstvenog izraza na sceni?
Ako pričamo o slobodi da ja kao reditelj izmaštam i nadmaštam razne stvari, mislim da ta sloboda postoji. Ali sloboda kada te stvari treba da se realizuju jeste malo ograničena i tu dolazimo do problema - mislim na produkcijske mogućnosti koje imamo u našoj zemlji. Svesni smo toga da smo mi jedna prilično siromašna potrošna produkcija, pa su u vezi sa tim naše ideje uslovljene različitim kompromisima.
Kakva je situacija kada je u pitanju cenzura, da li ste je iskusili u dosadašnjem radu?
Moram da priznam da ja za sad cenzuru u svojoj karijeri nisam iskusio, što ne znači da je nema. To možda samo znači da se ja nisam dovoljno bavio temama koje su provokativne i treba da podležu cenzuri, samim tim nisam imao takav slučaj.
Koliko i kako se Vaš pristup u radu promenio od prvih projekata do danas?
Ja se stvarno trudim da iz svake predstave naučim nešto i smatram da sam najviše najviše naučio od predstava koje su bile manje uspešne. Nije se to nešto puno promenilo, mislim da je samo moja zrelost u pitanju i da su mi prioriteti mnogo usmereniji nego što su bili ranije.
Koje veštine i lekcije ste naučili tokom karijere koje smatrate ključnim za ovaj posao?
Jedna od najvažnijih je da je kompromis za pozorište prilično ubitačan i ispostavilo se da su predstave sa kojima sam najmanje kompromisa napravio bile najuspešnije i kod publike i kod stručnjaka.
Kako vidite Vašu budućnost u svetu režije?
Jako je paradoksalno, prvo bih voleo da probam neke pozorišne sredine van onih u kojima sam odrastao, a s druge strane uopšte ne znam da li ću se baviti režijom u budućnosti, jer sam čovek kome stvari poprilično brzo dosade, tako da videćemo u kom pravcu će sve to da ide.
Nema komentara