Početkom oktobra urednik Kikindskih Željko Bodrožić proslavio je drugu deceniju izlaženja ovog lokalnog medija. Održano je skromno okupljanje redakcije i poštovalaca Kikindskih u ustanovi kulture Parobrod u Beogradu, gde su prikupljane donacije za opstanak novina u okviru kampanje “Branim Kikindske za narednih hiljadu brojeva”.
Photo: Medija centar
Početkom devedesetih Bodrožić je počeo sa svojim građanskim aktivizmom. Vođen mladalačkim buntom učestvovao je u protestima, lepio plakate i rasturao letke po gradu. Počeo je da se interesuje za politiku i tih godina je radio u lokalnim medijima. Oktobra 1998. godine, sa još nekoliko mladih novinara, osnovao je nedeljnik Kikindske.
Od samog početka njegove novine su isticale važnost demokratije, građanskog, otvorenog društva, socijalne pravde... Stavljajući u prvi plan opozicioni stav i kritičko mišljenje, Bodrožić je više puta bio meta onih koji su se osetili prozvanim u njegovim tekstovima. Branio je istinitost svojih reči, čast i dostojanstvo profesije pred Komitetom Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Njujorku, kao i pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, dva puta.
U aprilu ste objavili hiljaditi broj, a nedavno i proslavili dvadeset godina postojanja. Šta je danas drugačije u redakciji Kikindskih u odnosu na početak?
– Vreme u kom smo mi počinjali bilo je potpuno sumanuto i neuporedivo sa ovim danas. Postojala je samo jedna istina koja se servirala preko državnih medija. Taj režim nas je i okupio, možda se i ne bismo bavili novinarstvom da nije bilo takvo okruženje. Bilo je opuštenije, dobro smo se zezali, a istovremeno smo radili za javni interes.
Svi smo bili mladi i puni snage,spremni za promene. Znali smo da to što mi objavimo nigde više neće moći da se pročita i vidi. Tada smo išli u štampariju da radimo prelom, lično smo nosili pause za štampanje. Danas se to sve promenilo. Svet i tehnologija su napredovali i sada jednim klikom rešimo čitav posao. Malo mi nedostaje da se nadišem te štamparske farbe i da gledam kako mašina izbacuje novine. Bilo je tu mnogo poteškoća, ali vremenom ih zaboravljam. Sve je bilo drugačije, drugačiji smo bili mi, drugačiji je bio ambijent.
Pritisak vlasti je danas toliko jak da vi nemate dovoljno oglašivača u mediju. Prinuđeni ste da radite druge poslove kako biste zaradili za život. Šta je ono što vam ne dopušta da ugasite Kikindske?
– Od malena sam maštao da postanem novinar. To je jedino što istinski volim i znam da radim. Ovo je moja misija i koliko god zvučalo deplasirano ili patetično, zaista se borim za više ciljeve. Nemaju mnoge lokalne novine tu prepoznatljivost kao Kikindske i zato verujem da možemo doprineti razvoju ove zajednice ka slobodnom, demokratskom, modernom društvu. Ima tu i inata, ponekad ne mogu da pobegnem od sebe i da ne prezirem neke čelnike vlasti.
Premda pokušavam da budem što objektivniji, potpuna objektivnost nije moguća. Niko od nas nije plastična individua, izolovana iz društva. Vidim smisao u opstanku Kikindskih jer u našim tekstovima bunt prema vlasti ne opada. Trudimo se da budemo pravični i nijednoj vlasti ne verujemo u startu.
Sintagma “nezavisni medij” uobičajena je kada se govori o kvalitetnom, nerežimskom mediju. Smatrate li da je za ovaj pleonazam kriva vlast ili celokupno društvo?
– Živimo u predpolitičkom društvu gde ljudi još uvek ne razumeju šta su slobode, te su oni indirektno odgovorni. Sa druge strane, malo koja vlast se do sad trudila da edukuje stanovništvo i učini ga demokratskim. Direktna odgovornost je na državnom aparatu, političarima, ministarstvima sile, tajnim policijama i ostalim podzemnim faktorima koji drže narod u okovima i ne žele da ga puste. Vlast ima svoje medije, pa zato mi moramo da naglašavamo i dodajemo prideve, što je zaista besmisleno, jer bi to trebalo da se podrazumeva.
Da li to znači da se tabloidi ne mogu okarakterisati ovom sintagmom?
– Tabloidi mogu biti slobodni. Oni jesu skaradni jer se bave primitivnim temama i ciljaju tamnu stranu čoveka. I razvijene, demokratske zemlje imaju senzacionalistički prostor, ali je on regulisan zakonskim i kulturološkim okvirima. Svi koji žele da učestvuju u tom žutom segmentu imaju svoje parče javnosti koje nikada ne preovladava. Dok su kod nas tabloidi državni projekat, službeni glasnici kroz koje vlast plasira sliku kakvu ona želi. Pored svega, tu su i rijalitiji i čitav sistem koji postaje vrlo štetna, samorastuća industrija.
Kakva je onda budućnost novinara u Srbiji?
– Ova profesija generalno sa sobom nosi mnogo toga opterećujućeg, čak i u najuređenijim društvima, stresna je i ponekad opasna. Medijski mrak ovde može da opstane i decenijama. Poslednjih godina me demantuju, prave od mene čoveka koji je skeptičan, ali mislim da sam i dalje optimista.
Novinarstvo pruža poseban osećaj koji ne može da se izmeri novcem, opipljivim vrednostima, to je nešto što te profesionalno ispunjava. Svojim primerom pokazujem da još uvek ima ljudi koji veruju da svojim tekstovima mogu bar malo da promene i poprave, ne ceo svet, ali ono društvo oko sebe. Sve dok bude slobodnih novinara i slobodnih ljudi pre svega, novinarstvo ima budućnost.
Nema komentara