VESNA RADOJEVIĆ: Snažne žene utirale put slobode, a na nama je da nastavimo dalje

autor: Danilo Kovačević 111 pregleda

Koliko je važna uloga novinara u pravovremenom i nepristrasnom izveštavanju o temama od javnog značaja postalo je jasno prve večeri protesta u Beogradu. Tada su novinarke televizije N1 Jelena Zorić, Tatjana Aleksić i Žaklina Tatalović satima izveštavale u veoma teškim uslovima. 

Foto: Privatna arhiva

Sukob između policije i demonstranata tada je izazvao kišu kamenica i suzavaca koji su demonstranti i policija bacali jedni na druge, te je i izveštavanje u takvoj situaciji bilo veoma otežano, uzevši u obzir i činjenicu da je policija pokušala da spreči snimatelja da snimi kako tuku demonstrante. Situacija za novinarke nije bila bolja narednih dana pošto su policajci sprečili novinarku portala Nova S Milicu Božinović da priđe povređenom čoveku, a zatim je jedan policajac pendrekom udario po zadnjici, dok su je sutradan zajedno sa koleginicom Natašom Latković policajci napali jer su izveštavale sa protesta, iako su im pokazale novinarske legitimacije. Ovakve neprijatne scene otvaraju pitanje kakav je položaj žena u novinarstvu, a na pitanja odgovara Vesna Radojević, novinarka Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) i urednica na portalu Raskrikavanje koji se bavi dekonstrukcijom lažnih vesti i dezinformacija. Vesna je novinarstvom počela da se bavi 2011. godine u Produkcijskoj grupi Mreža a potom nastavila rad u Istinomeru 2013. gde je radila do oktobra 2017. godine. Dobitnica je nagrade za istraživačko novinarstvo u oblasti elektronskih medija koju dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i ambasada SAD u Beogradu.

Kojom ocenom biste ocenili položaj žena u profesiji?

– U ekonomskom smislu ne bih razdvajala polove, već bih sveukupno dala nisku ocenu – u odnosu na zemlje iz regiona naši novinari i novinarke imaju manja primanja, bez kolektivnih ugovora i sigurnosti preko ugovora o radu. Uglavnom su u pitanju autorski ugovori i uz to ide i nesigurnost. U poslednjih nekoliko meseci, kada je u Srbiji otvoreno nekoliko novih medija, vidim da se situacija u ekonomskom smislu popravlja – jer je mala ponuda dobrih novinara, pa su više i plaćeni. Ipak, primetno je da je mali broj žena na čelu medijskih organizacija. Te bolje pozicije, uredničke i direktorske, obično zauzimaju muškarci. 

U Srbiji se smatra da je novinarstvo „ženska“ profesija jer ima više novinarki, ali žene u većini slučajeva nisu na pozicijama odlučivanja (pozicija glavnog i odgovornog urednika ili urednici rubrika). Koliko to utiče na položaj žena u profesiji i da li je bitno da li je na mestu glavnog i odgovornog urednika muškarac ili žena i zašto?

– Žao mi je što ću razočarati neke starije muške kolege, ali vreme novinarstva iz kafane koje je rezervisano samo za muškarce je odavno prošlo. Kao i u svakom kolektivu, žene lideri mogu da doprinesu na mnogo načina – smirenije su i imaju više razumevanja. Naravno da će za bolovanja, decu i druge obaveze žene imati više razumevanja. Po mom iskustvu, žene i više rade i hrabrije su. Možda je to moja uobrazilja zbog malo muških kolega, ali to je utisak koji imam.

Da li ste se u svojoj dosadašnjoj karijeri osetili diskriminisano zbog svog pola?

– Sigurno je bilo nekih situacija, naročito dok sam bila na početku karijere. Kada imate želju i inat da radite posao profesionalno, ima starijih kolega koji će se tome podsmevati i samim tim neće vam dozvoliti da se iskažete dovoljno i ugrozite njihov položaj. Imala sam sreću da radim u malim kolektivima, gde smo se svi međusobno podržavali, tako da nisam imala mnogo problema. Vrlo često međutim dobijamo komentare od samih čitalaca koji se pitaju koliko je novinarki iz KRIK-a, na primer, udato i ima decu. To nije diskriminacija, ali jeste stavljanje u rodne uloge u kojima je žena rođena samo za to da ima decu, ali ne i karijeru. To je dominantan stav u muškom svetu u kakvom mi živimo, ali me takvi komentari svakako nimalo ne dotiču. 

Koliko je opasna činjenica da nosioci javnih funkcija svojim ponašanjem daju primer kako se (ne) treba ophoditi prema novinarima a pogotovo novinarkama? 

– Kao i u svakoj profesiji, zbog dominantnog paternalističkog stava, žene su u lošijem položaju. Kada jedan žandarm sebi da za pravo da nekog udari pendrekom po zadnjici, to samo znači da zna da za to neće biti kažnjen. Za mene je to i seksualno uznemiravanje, ali ovo društvo je visoko tolerantno na nasilje nad ženama. Komšije ćute kad vide nasilje, mnogi kažu „a možda je i zaslužila“ i tako se zatvara krug iz kog neke žrtve nikada ne mogu da izađu. Ako se dovoljno puta pokaže da država neće tolerisati bilo kakav vid nasilja, onda će se i svest mladih muškaraca promeniti. Nažalost, sve je potpuno drugačije. Kada to, pride rade muškarci koji zauzimaju neke javne funkcije koje za sobom vuku moć, stvar postaje mnogo gora po žene, jer se tim muškarcima gotovo uvek sve oprašta. 

Ako ste se susreli sa diskirminacijom, kako ste se osećali i šta ste učinili po tom pitanju? 

– Žene svakog dana osete neki vid uznemiravanja, mada ne mogu da se setim da nekad nisam dobila neki posao samo zbog toga što sam žena. A kada govorim o uznemiravanju, mislim na poruke čitalaca koji vas gledaju samo kroz tu prizmu pola i dozvoljavaju sebi mnogo više nego što bi to učinili sa nekim muškim kolegom. 

Da li mislite da bi vam rad u profesiji bio lakši da ste muškog pola?

– Verovatno da, kao što bi mi bilo lakše u ovom muškom svetu, ali nikada se ne bih menjala za tako nešto. Snažne žene su utirale put nama da budemo slobodne, a mi ćemo samo dalje taj put da krčimo. To je jedna od boljih uloga koje imam u životu.

    Napišite komentar