U savremenom društvu, gde deca odrastaju uz telefone i računare, sve manje se spominje, a još manje posećuje pozorište. Umetnicima se ne pridaje dovoljan značaj, a omladina je sve manje zainteresovana za kulturan sadržaj.
Scenska dizajnerka, rodom iz Zrenjanina, Zoja Erdeljan, podelila je svoju priču u želji da će podstaći mlade da se zainteresuju za pozorište i kulturu, ali i da prate svoje snove jer uvek postoji neko ko će ih razumeti i ko će imati ista interesovanja kao oni.
Zoja je završila osnovne akademske studije u Novom Sadu na Fakultetu tehničkih nauka na smeru scenske arhitekture, tehnike i dizajna 2018. godine.
Master studije završila je na istom fakultetu, na smeru Scenske arhitekture i dizajn 2020. godine. sa temom „Odnos mirisa i sećanja u scenskom dizajnu kroz višemedijsku izložbu „Mirisne priče“.
Studentkinja je doktorskih studija na istom fakultetu na smeru scenski dizajn, a od 2021. godine zaposlena je na Fakultetu tehničkih nauka kao istraživačica-pripravnica.
U profesionalnom radu je podjednako aktivna na projektima u scenskoj i vizuelnoj umetnosti. Radila je kao scenografkinja i asistentkinja scenografa u pozorištima u Beogradu, Subotici, Užicu i Šapcu. U domenu vizuelne umetnosti, trenutno je angažovana u oblasti arhitekture i dizajna postavki nekoliko izložbi u nacionalnim muzejima na prostoru Srbije.
Foto: Darko Sekulić
Šta Vas je podstaklo da upišete scenski dizajn i da li Vam je fakultet ispunio očekivanja?
-Oduvek sam bila zaljubljenik u taj smer i zapravo sam jedna od prvih studentkinja, moja klasa je bila druga od akreditovanja smera u Novom Sadu. Pripremna nastava me je uvukla u svet scenskog dizajna i zato sam i odlučila da upišem taj smer. Jako sam zadovoljna studijama što smatram da se i pokazalo samim tim što sam nastavila da se školujem do najvišeg nivoa studija. Jedino mi je žao što nisam iskoristila mogućnost za razmenu studenata.
Kako je došlo do rada na fakultetu?
- Smatram da je jako važan pogled ljudi koji rade sa nama i koji prate naše školovanje, a za mene su to bili moji mentor i komentorka, profesor Radivoje Dinulović i docentkinja Slađana Milićević koji su pratili moj razvoj. Oni su me pozvali da upišem i doktorske studije. Profesor Radivoje mi je omogućio prva dva profesionalna projekta scenografije za predstavu u Šapcu sa Olgom Dimitrijević „Radio Šabac“, a kasnije sam na Terazijama Mariji Kalabić asistirala na scenografiji za predstavu „Flashdance“.
Šta možete reći o Vašoj poziciji na fakultetu kao i o samom iskustvu rada do sada sa studentima?
- Trenutno sam u funkciji istraživača-pripravnika na Katedri za scenski dizajn, radim u nastavi na teorijama prostora i u oblastima dizajna. Vodim vežbe na nivou osnovnih i master studija. Nedavno smo imali manji projekat u sklopu master nastave, izveli smo predstavu u našem prostoru na fakultetu u Scenskoj laboratoriji po tekstu Tijane Grumić „Najusamljeniji kit na svetu“. Moram reći da ja zaista radim strasvetno svoj posao, verovatno što sam tu i završila studije pa se samim tim osećam kao „kod kuće“, a ne na radnom mestu. Ne mogu da pričam o tome sa sigurnošću, ali nadam se da to studenti osećaju i da im prenosim tu strast koju osećam prema scenskom dizajnu. Mislim da se to manifestuje kroz aktivnosti koje imam sa njima. Vodim foto tim sa studentima i dok sam bila student vodila sam projekat bioskopa i studenti su tu praksu nastavili i to mi znači. Pratim njihove aktivnosti mimo fakulteta i generalno imam takav pristup da zajedno radimo na rešavanju zadataka koji imaju u toku semestra.Trenutno pravimo društvenu igru scenskog dizajna u koju je uključena svaka oblast kojom se bavim. Uvek mi je bitno da je proces studentima važan, ali i sam ishod. Uživam u svim tim projektima i volim da vidim kako se snalaze u radusa studentima, umetnicima i svetom uopšte. Mislim da moj posao nije završen u učionici nego da traje i da je jako važno da mi koji smo zaposleni na fakultetu pratimo njihove studije i poslove kao i njihovo razvijanje profesionalno. Takođe, smatram da student nakon završenih studija nije sposoban da se u potpunosti sam snađe, ja sam prva imala podršku profesora.
Pored projekata koji su u sklopu nastave, postoje li još neki na kojima radite?
Uključena sam u vannastavne projekte, u oblasti produkcije i dizajna, a izdvojila bih tri projekta Scen Centra. Prvi Nastup Srbije na Praškom kvadrijenalu. To je festival pozorišnih izvođačkih umetnosti i najznačajnija svetska manifestacija u oblasti scenskog dizajna koja postoji od 1967. godine. Drugi projekat, Bijenale scenskog dizajna, obnovili smo ga 2022. godine.To je pre svega sjajna prilika da studenti budu uključeni u realizaciji ovakvih projekata, omogućena im je na taj način praksa i edukacija. I treći projekat u pripremi, pozorišna dodekalogija u koju nas je uključio reditelj i profesor Tomi Janežić, kao članove kreativnog tima. Takođe mi je važno da spomenem da sam sa dvojicom prijatelja, odnosno kolega, Jankom Dimitrijevićem i Andrijom Dinulovićem u udruženju koje se zove „Turbina“. Oni su bili inicijatori te ideje i pozvali su me da se priključim kao treći član. Radimo projekte u regionu i u Srbiji koji se tiču produkcije, dizajna izložbi, pa i šire.
Pre samog zaposlenja na fakultetu sigurno ste dobijali i druge ponude za posao. Možete li reći nešto više o tome?
-U toku master studija otišla sam u Ameriku i kada sam se vratila počela sam da živim u drugom gradu tako da sam doživela velike stepene promena i nisam mogla da se snađem. Izgubila sam link u komunikaciji sa profesorima i kolegama. Tada je nastupio jedan veliki problem, a to je da moj partner i ja nismo mogli da živimo od jedne plate u Beogradu. Korona je tada takođe bila u igri i svi ti faktori uticali su na to da ja ne znam koji je moj sledeći korak. Dobila sam ponudu od svoje koleginice sa mastera da radim kao scenografkinja na Happy televiziji, konkretno za projekat „Parovi“. Ovakve ponude su moguće za studente i česte su. Ponudi im se nešto potpuno drugo, nešto što liči da je posao koji je za njih. Osećala sam u srcu da to nije ono što su mi moji profesori i asistenti čak pet godina govorili i predavali o tome, već jedna totalna suprotnost. Danas razmišljam tako da sigurno ne bih bila na ovoj poziciji na kojoj jesam da sam prihvatila tu ponudu. To bi sigurno bio neki drugi put, a jako je opasno baviti se izvođačkim umetnostima dizajna jer to je neki vid spektakla i onda studenti sigurno dolaze u taj dijalog sa sobom da li i šta treba da rade, da li treba da prihvate da rade dizajn nekog spota ili političkog govora. Postoje razni tipovi spektakla, a mi moramo da budemo odgovorni šta kreiramo i u čemu učestvujemo, kakvu sliku želimo da pošaljemo. Nebitno da li je dizajn kreiran za kameru ili publiku koja dođe to da gleda, ja moram da stojim iza te ideje i iza tog čoveka koji u tom prostoru deluje – izlaže, govori, pleše... Čovek oseti kada nešto nije kako treba. Mogla sam da se vratim kod mame za Zrenjanin, mogla sam da radim u kafiću, što i jesam uradila. Vremenom se ta vest pročula i kontaktirala me je asistentkinja koja je čula da imam novčanih problema i to je ta situacija. Uvek se nađu neki dobri ljudi koji hoće da pomognu, samo je bitno slušati ih i primećivati da oni postoje.
Koji je ključ uspeha u poslu scenskog dizajnera i koliko je teško zaposliti se nakon studija?
- Često razmišljam da li sam bila u nekoj privilegovanoj poziciji, jer suštinski meni jeste dobro. Zadovoljna sam svojim poslom i nemam na šta da se žalim. Čak me je prošla želja da živim preko, to me je popustilo jer sam našla svoje mesto ovde. Jesam na tromeđi Zrenjanin – Beograd – Novi Sad, u jednom gradu živim, u dva grada radim i onda shvatim da nisam bila privilegovana zato što se u mojoj porodici niko nije bavio umetnošću, nisam imala nikakav kulturni kapital, nego čisto ta moja želja da u tome istrajem. Potreban je samo neko da vas pogura, kao što kad ste dete imate učiteljicu, profesorku klavira ili nekog ko te uči da plešeš. Neko ko će reći da je dete talentovano za nešto i bitno je da se taj talenat neguje i tako će se naći putevi. Postoji veliki spektar mogućnosti poslova kojim neko posle ovih završenih studija može da radi jer ta situacija da se ti školuješ za jednu stvar i da posle čekaš da te neko zove da radiš na jednom radnom mestu je prošlost. Smatram da čovek treba da radi više poslova i da ukršta različite discipline. O tome mogu da pričam na ovaj način jer naše studije omogućavaju taj sintezni pristup, koktel su primenjene umetnosti, dizajna i smatram da je potrebna disciplina i istrajnost kako bi na kraju bili zadovoljni onim čime se bavimo.
Poznato nam je da mediji slabo govore o kulturi i pozorištu, te da se umetnicima ne daje dovoljno prostora i zasluge, kako bi to moglo da se promeni?
- Slažem se, na primer, prošle godine na Praškom kvadrijenalu, Republika Srbija osvojila je dve nagrade u sklopu nacionalne i studentske postavke na internacionalnom festivalu. To se možda pustilo u medijima kao trenutna informacija, ali to da je neko pratio kako se razvijao taj događaj, kako je došlo do toga i šta je posle toga plan, to ne primećujem da neko radi. Da neko pokazuje interesovanje na širem planu, nego su to trenuci koji se zabeleže i to ode u neko listanje, istoriju već. Ipak, mislim da je pitanje pojedinaca koji treba da se osnaže, pa čak i studenti. Volela bih da neko od naših studenata upiše master studije ili doktorske na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ali i obrnuto. Mislim da je to poenta, da se povezuju oblasti, koje zaista jesu srodne i da je pitanje pojedinaca koji će pratiti nekoga. Znamo da su i u istoriji bilo kakve avangarde uvek postojali istoričari umetnosti ili novinari koji su pratili dešavanja i beležili rad pojedinaca ili grupe. Umetnost, a pogotovo pozorište je jako teško dokumentovati. Postoje kritičari koji to rade dobro, ali mislim da bi to moglo da se digne na neki novi nivo i da bude glasnije. Mnogo mi se dopalo što upravo na vašem Univerzitetskom odjeku piše kako se bavite studentskim temama, postignućima i problemima. Za mene je to fascinantno da su ga nastavnici u studenti osnovali, ali da se neko bavi time. To mi je otkriće. Nisam pre saznanja o ovom odjeku čitala objave na njemu, ali definitivno je to sada platforma koju ću preporučiti i mojim studentima.
U čemu nalazite inspiraciju za posao kojim se bavite?
- Uvek govorim studentima da inspiracija nije na Guglu i Pinterestu, već u okruženju u kom žive. Dakle, u ljudima koji ih okružuju, stvaraoci i nestvaraoci, porodica, prijatelji, priče, mesta koja posećuju, to što rade, njihova soba...Od nekog mikro do makro plana i stvarno bih rekla da su za mene inspiracija moje kolege. Ljudi sa kojima radim i kojima sam okružena. Prosto to je moja vodilja i smatram da je taj sistem idola ili mentora, neke pratnje, neko ko ti je uzor malo stavljen u drugi plan. Danas je to nešto sramotno, da ti imaš nekog koga pratiš. Jako je važno danas imati nekoga ko ti je tu i sa kim možeš da razgovaraš, da nije neka medijska ličnost koja živi negde daleko, nego da se nađu ljudi koji su ti dostupni za razgovor i za razvijanje ideja i misli.
Kolika je zainteresovanost novih studenata na Fakultetu tehničkih nauka?
- Smatram da rukovodilac studija može da da precizniji odgovor na ovo pitanje, ali mogu da kažem da je svake godine sve više zainteresovanih. Došli smo u situaciju da možemo da biramo, kao neko takmičenje pri prijavi za studiranje. Imamo tu mogućnost da napravimo selekciju kome će značiti dalje razvijanje u oblasti scenskog dizajna.
Kako biste posavetovali one koje bi želeli da se bave umetnošću i uopšte stvaranju nekog sadržaja?
- Mislim da je preduslov da osećaju strast prema bilo kojoj oblasti ili delovanju, a potom da imaju saradnike, da nisu sami u tome, čak i ako je u pitanju autorska, samostalna praksa. Smatram da je neophodno da imaju sagovornike i neku grupu ili platformu kolega sa kojima dele mišljenje, da imaju nekog ko je podrška, ali i kritika. Drugo, ne treba da se fokusiramo na masu, već na fokus grupu, kome šaljemo tu poruku. Ne treba raditi samo iz svojih potreba, već da uočimo i neke savremene probleme koji i drugi stvaraoci imaju i da budu svesni da smo u takvom vremenu gde je okolina okružena ružnim informacijama, pa tako ni umetnost ne može da bude fokusirana samo na lepo. Moraju da reaguju na okolnosti i kontekst u kojem se nalazimo.To će privući druge i jedan dobar primer može da bude lančani pokazatelj da je to moguće, a iz toga će se kao pupoljci pojaviti drugi dobri primeri.
Nema komentara