Plivati uz Bremeplov sa Nikolom Vranjkovićem

autor: Marija Nenadić 838 pregleda

Prva tri dana novembra imali smo priliku da sa Nikolom Vranjkovićem i njegovim orkestrom zaplovimo u intiman muzički doživljaj u ,,knjižari koja svira” i na taj način se još jednom prisetimo zbog čega je ovaj kultni pisac, producent, kompozitor, gitarista, jedna od najunikatnijih ličnosti koje su se pojavile poslednjih tridesetak godina na ovim prostorima. U alternativnim krugovima je postao popularan kao gitarista nekadašnje grupe Block Out, a kasnije i kao solista koji je oko sebe okupio izuzetnu ekipu koju čine gitaristi Danilo Nikodinovski, Milan Vučković, Ivan Zoranović, koji ujedno svira i klavijature, basista Ivan Mihajlović i bubnjar Vladan Božilović. Prvo solo izdanje Za ovde ili za poneti objavljeno je 2001.godine, a nakon toga usledili su Bremeplov (2014) i album Veronautika, koji nas je ponovo 2017. odveo u Tajni život suterena.

Photo: Marija Nenadić 

Nikolin glas koji me je uvek podsećao na neumornu borbu protiv onoga sa čim mnogi od nas još uvek nisu naučili da žive, odjekivao je knjižarom puna tri sata, uz pratnju petorice sjajnih muzičara, koji su se potrudili da nam taj dan, Bar na kratko, ne zaliči ni na jedan drugi. Publika se već prvim taktom pesme Veži me prepustila svakom hipnotišućem tonu i surovo iskrenim rečima i tako je, vezana uz njih, ostala do kraja Dana koji nikad nije došao. Lebdeći, vođeni Nikolinim glasom, u ambijentu gde se postavka benda i publika skoro stapaju u jednu masu, nekoliko puta smo ostajali raspamećeni, a svaki put emotivno isprovocirani. Nakon druge pesme Za životom il’ za sudbinom, usledile su Zadrži svoj dah, Majdan, Dve reči, Tajni život suterena... Poslednjih sat vremena, bend se odvojio od svojih stolica i tada je atmosfera postala još energičnija. Svakim novim taktom pesama poput Bunar želja ne postoji, Težak slučaj pakla, Sretenje, imali smo utisak da  iznova spoznajemo nove komade sebe samih i da nam to dođe kao neka Nagrada za strah od Nikole za nas. 

Moj prvobitni zadatak bio je da prenesem atmosferu iz Bulevar Books-a, međutim to je preraslo u intervju sa Nikolom kada sam se nakon svirke sasvim slučajno našla u društvu ovih vrsnih muzičara. Trenutak intime me je naveo da zamislim sebe kako trčim sedam godina nazad u prošlost, ka petnaestogodišnjoj Mariji i njenoj najboljoj drugarici, koje sede na klupi pored bibilioteke ušuškane u Block Out-ov melanholično gorak i svakako emotivan svet, i govorim im da sam dobila priliku da intervjuišem Nikolu Vranjkovića i zahvalim mu se na dve hiljade i kusur stihova. Kako bih skupila hrabrosti da priđem i zamolim ga za par pitanja, morala sam neprestano da mislim na tu zahvalnost,  a pored fanovske treme,  nesigurnost se u ovim godinama pretpostavljam javila i zbog nagomilanog strahopoštovanja prema nekome ko se u buci mediokriteta i lažnih osmeha usudio da kaže istinu i natera mnoge da se suoče sa njom. Ipak, uspela sam da hrabrost pronađem u prošlosti, u duhu dve tinejdžerke, u gradu koji sam, zbog uspomena poput onih na klupi pored biblioteke, veoma teško napustila.   

Photo: Marija Nenadić 

Pošto ste na muzičkoj sceni aktivni skoro 30 godina, šta je to što Vas je inspirisalo kada ste počinjali kao muzički autor, a šta sada?

Iste stvari koje su me inspirisale pre trideset godina ispirišu me i sada -  život, smrt, pravda, nepravda i priroda.

Da li imate neki poseban ritual koji pravite kada pištete muziku/ tekstove ili se vodite naletima inspiracije?

Kako kada. Nemam nekakve posebne rituale. Nešto zviždim i zapisujem u telefon, pa kasnije kada se zadesi trenutak spajam i obrađujem,  a nešto stvorim u trenutku. 

U vezi sa demo bendovima mnogi nisu sigurno da li je to dobra stvar za mlade autorske bendove ili bend ipak treba da ima samostalnu viziju kako da plasira svoju muziku na tržište, ne oslanjajući se mnogo na zvanične medije.  Šta Vi mislite o tome i na šta biste posebno usmerili pažnju pri promociji svog rada kada biste sada počinjali kao mlad i perspektivan muzičar?

Demo bendovi  ne postoje od dana kada su se pojavili kompjuteri, a danas je svima postalo dostupno da snime relativno kvalitetan snimak. Bilo bi divno da ti bendovi postoje i snimaju demo snimke, koje će neki ozbiljan producent i snimatelj kasnije dovesti u red, baš kao što se i radilo devedesetih i osamdesetih godina. A kada bih sada počinjao  da se bavim muzikom radio bih isto što i bendovi  Bolesna štenad ili Navy ne obecava danas rade. A šta oni sve rade kad je marketing u pitanju, ukoliko neko nije upoznat, može da istraži.

Photo: Marija Nenadić 

Pošto svi znamo da je današnja domaća alternativna scena medijski nedovoljno ispraćena, da li biste rekli da se ona i dalje drži na čvrstim nogama u smislu kvaliteta autentičnog muzičkog izraza ili je ipak kvantitet pobedio?

Ljudi sa domaće alternarivne scene  nisu se ni sa kim  takmičili da bi ih neko pobedio.  Oni postoje, ima ih mnogo, tu su, sviraju i odlični su. Jedino što im je publika otputovala u inostranstvo uglavnom...

Da li je autocenzura najgora stvar koja mоže da zadesi autora?

Pa ako je autor netalentovan, onda i nije. 

Radite takođe i kao producent na albumima drugih izvođača, pa me zanima da li volite da muzičarima dajete sugestije oko aranžmana i struktuiranja pesama ili uglavnom gledate da se držite po strani?

To sve zavisi od benda do benda. Nekima je potrebno  mnogo toga  da se objasni , a ukoliko su oni spremni na to, nеšto  i promeni, a nekima je pak dovoljno samo da budeš sa strane i malo ih usmeravaš. Takvi su, po meni, najbolji.

Da li ste imali ambicija o stvaranju instrumentalnog albuma ili možda o nekakvom uplivu u filmsku muziku?

Radio sam muziku za jedan dokumentarni film koji će se možda pojaviti i kao odvojeno muzičko izdanje, odnosno kao instrumentalni album.

Pesma Zorka, sa trećeg Block Out-ovog albuma, po meni je jedno od najenigmatičnijih Vaših ostvarenja, pa me interesuje postoji li neki poseban događaj koji je poslužio kao inspiracija za tekst te pesme?

Postoji. Hapšenje članova benda Block Out posle koncerta u Šapcu, koliko se sećam 1997. godine.... Davno je to bilo, baš davno.

Photo: Marija Nenadić 

Za kraj, kako Vam se dopada novi album Tool-a? Mislite li da su previše igrali na sigurno bez puno eksperimentisanja ili je pak ovo neki korak dalje u njihovoj muzici? 

Ja uživam uz taj album. Čuje se da se dosta dugo radilo na njemu. Nije sad to ni neki korak dalje, niti su se previše igrali... Kao i ranije, jednostavno su napravili još jedan odličan album.

 

    Napišite komentar