Folklor, kao neizbrisiv deo kulturnog identiteta svake zajednice, nosi sa sobom autentičnost i duhovno nasleđe koje se održava kroz vekove, a u Srbiji, bogata tradicija folklornih običaja i narodnih pesama odražava duboko ukorenjene vrednosti i rituale koji su oblikovali našu kulturu. Razgovarali smo sa Petrom Popovićem, šefom i umetničkim rukovodiocem Ansambla narodnih igara i pesama (ANIP) „Branko Radičević“ iz Rume, koji je na 59. Festivalu muzičkih društava Vojvodine, održanom 22. oktobra 2023. godine u Vrbasu, osvojio zlatno odličje. Popović je već 20 godina umetnički rukovodilac, a objasnio je kako se kroz koreografiju, muziku i nošnju očuvava autentičnost folklornog nasleđa, kao i da sagledamo ulogu ansambala u promovisanju kulturnog identiteta i tradicionalne umetnosti u današnjem društvu.
Foto: privatna arhiva sagovornika
Kako započinje proces stvaranja i odabira koreografije?
Centri za očuvanje narodnih igara Srbije, pri Savezu umetničkog stvaralaštva amatera Vojvodine i pri Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu održavaju seminare. Seminari su namenjeni umetničkim rukovodiocima koji rade sa folklornim društvima. Na seminarima se prikazuju svi materijali koji postoje, vezani za prostor Srbije, ali i za prostore van Srbije na kojima su Srbi živeli nekada i žive danas. To je polazna tačka za sve rukovodioce koji žele da naprave koreografiju. Mi dobijamo sirov materijal, onako kako je neko nekada zapisao na terenu. Sve je manje kazivača kako vreme odmiče, narodna igra je u principu mrtva, nje jako malo ima na terenu, pogotovo na tranzitnim terenima poput Srema, Bačke i Banata. U malo pasivnijim krajevima, kao što su jug i istok Srbije, još uvek postoje izvorne grupe, ali u sve manjem obimu. Dakle, da se vratimo na sam proces stvaranja koreografije, dobijamo sirove materijale, poput konkretnih koraka, igara koje se obrađuju, pesme, ali i generalno sve informacije vezane za običaje tog kraja koji se obrađuje.
Koje tradicionalne elemente uključujete u svoje koreografije kako biste očuvali autentičnost folklornog nasleđa?
Prvo i osnovno je da je svaki kraj je odlikovan nekim stilom. Ne igra se isto u Sremu, Šumadiji ili Gruži, i jednostavno stil igranja mora da bude prepoznatljiv. Drugo na šta obraćamo pažnju jeste nošnja. Trudimo se, pogotovo mi u ANIP-u, da ta nošnja izgleda što tačnije i što bliže originalu, onako kako je to na terenu. Ako ne kupujemo originalne komade, trudimo da se rekonstrukcije budu što autentičnije. Tu se zapravo nalazi spona između narodne igre koja je izumrla na terenu, nema je, prosto nije živa. Kada se to prenese na scenu, to više nije igra onakva kakva je zapisana nekada. Ona dobija drugi smisao i drugi format, odnosno počinje da živi na sceni, i samim tim mora da se prilagodi zakonima scene. Treba biti dovoljno dobar umetnik, koreograf pre svega, pa napraviti koreografiju tako da ne izgleda previše stilizovano, u smislu da se ne izgubi stil koji je karakterističan za neki kraj, a opet, sa druge strane, potrebno je prilagoditi sceni tako da bude zanimljivo i publici. Tu je ta stalna borba samih umetničkih rukovodioca, da li će se više fokusirati na prilagođavanje igre sceni, ili autentičnosti stila konkretnog kraja koji se igra.
Foto: Privatna arhiva sagovornika
Kako birate muziku koja će pratiti koreografije, i koliko je važna harmonija između pokreta i zvuka?
Izuzetno je važna harmonija pokreta i zvuka, aranžmani koji se pišu za koreografije moraju da prate šta se dešava u koreografiji. Ako je neki dramatičan momenat, ako je u pitanju momenat običaja koji se obrađuju, sve se to prati muzikom, svetlom i mimikom samih igrača, zaokružujući taj scenski deo. Sve što se dešava na sceni može da se pokaže muzikom, ako je dovoljno vešt aranžer, a mi imamo dugogodišnjeg saradnika, profesora Zorana Bogdanovića iz Novog Sada, koji već dugi niz godina dobija nagrade za svoje aranžmane.
Koliko dugo se vežbaju koreografije za manifestacije poput Festivala muzičkih društava Vojvodine?
To je baš relativan pojam. Nekada se desi da sastavu koreografija legne na prvu, odnosno na pvo slušanje, gledanje, uvežbavanje, dakle kroz neke 3 probe, sastav može da se saživi sa koreografijom. Nekada je potrebno više vremena, u zavisnosti od elemenata koji se obrađuju, da li je koreografija manje ili više zahtevna, sa više slika, da li ima više pesme, niz faktora je uključen proces vežbanja. Ne postoji recept uspeha, odnosno određeno vreme za koje može da se uvežba koreografija. Poslednji blok za takmičarski program koji smo izvodili na festivalu, u koji je u 25 minuta spakovano dve koreografije i međutačka u kojoj su prikazani običaji i narodne pesme, mi smo uvežbavali sigurno 6 meseci. Sastavu je trebalo dosta vremena da savlada sve elemente upravo zbog njihove kompleksnosti i zahtevnosti, tako da konkretno vreme nije određeno.
Foto: privatna arhiva sagovornika
Kako vidite ulogu folklornih ansambala u očuvanju kulturnog identiteta i promovisanju tradicionalne umetnosti?
ANIP „Branko Radičević“ osim što se bavi scenskim prikazom tradicionalne igre i pesme, bavi se i očuvanjem običaja. Tako smo na velika vrata vratili davno zaboravljen običaj „Kraljice“ u Rumi, još 2015. godine, kada je prvi put izveden. Projekat „Da i našim šorom Kraljice krenu“ sam pokrenuo u sklopu mog diplomskog rada, upravo na temu Kraljičkih običaja u Sremu. Zanimljivo je da je najsvežija literatura vezana za ove običaje iz 1910. godine, tako da sam veoma ponosan što smo uspešno vratili tu tradiciju. Upravo je ANIP ta spona, veza između folklornog nasleđa i promovisanja tradicionalne umetnosti. Zapravo ne postoji bolji način od toga, da se kroz običaj prikaže očuvanje nasleđa.
Nema komentara