Dragoslav Dedović, pesnik, novinar i prevodilac, bavi se jadnako uspešno pisanjem i prevođenjem u Nemačkoj i Srbiji. Rođen je 1963. godine u Zemunu, a nakon studija žurnalistike u Sarajevu radio je kao novinar za različite medije u bivšoj Jugoslaviji. Svoju novinarsku karijeru nastavio je u Nemačkoj, gde sada između ostalog radi kao novinar Radija Dojče vele.
Za svoj pesnički rad nagrađivan je više puta, a njegove pesme uvrštene su u Antologiju novije srpske poezije i Antologiju srpske urbane poezije „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam“. U Dedovićevoj novoj zbirci pesama „Usijanje“, veoma jednostavnoj po izrazu, dominiraju emocije poput čežnje i melanholije, strasti i sveti o smrti, svim onim osećajima koji čoveka obuzimaju kada se upusti u razmišljanje o sopstvenom životu.
Kome je pre svega namenjena poezija koju pišete? Da li se među čitaocima vaših pesama izdvojio neki određeni sloj?
Vi upravo postavljate suštinsko pitanje. To je pitanje na kakvu publiku računa pesnik. Postoje dva horizonta. Prvi, sinhronizovan horizont, koji računa na savremenike, a samo po posećenosti ove književne večeri shvatamo koliko je njih malo. Druga dimenzija je dijahronijska - pesništvo se može uporediti sa porukama u boci, a okean je vreme. Ubacujete poruku u bocu i puštate je niz okean vremena sa nadom da će neko nekada tu bocu izvaditi i naći poruku, primiti i prihvatiti je. Dobro poređane reči trajnije su od piramide. Snaga poezije je u njenom trajanju, nikako se ne meri masovnošću.
Kakvo je vaše mišljenje o kvalitetu poezije u Srbiji danas?
Danas svakako nije ništa novo čuti pritužbu o tome kako je vreme oskudno, kao i da su mladi pesnici zbog toga nedovoljno angažovani i posvećeni stvaranju. Ne volim tako da razmišljam, jer osim što ne vodi nikuda nije ni tačno. U Srbiji postoje dobri mladi pesnici koji su već sada svojim prvim zbirkama nagovetili da imaju ozbiljnu nameru da se upuste u takozvani uzaludan trud. Naravno, uzaludnim je smatran sa stanovišta društvenog priznanja, što mislim da je ipak sekundarno. Primarno je ono što čovek radi iz svoje unutrašnje, etičke dužnosti. Za jednu malu zemlju zasad je dovoljno desetak mladih pesnika koji imaju izuzetan potencijal i ozbiljnu nameru.
Može li se danas živeti od pisanja poezije i koliko je situacija u tom smislu drugačija ovde u odnosu na Nemačku?
Situacija se ne razlikuje mnogo. Ukoliko vam je pisanje poezije jedino čime se bavite, tamo ili ovde, mnogo je teško. Poezija je uvek bila stvar sladokusaca i manjine. Bila je neka vrsta fenomena onih godina kada je predstavljala surogat za slobodu, kao kada je na primer Bulat Okudžava u Sovjetskom Savezu okupljao po desetine hiljada ljudi na stadionu jer je svojim pesmama nudio slobode koje tada nisu postojale u društvu. Onog trenutka kad društvena situacija postane imalo bolja, publika se polako povlači, a poezija ostaje stvar manjine.
Bavite se i novinarstvom. Kolika je važna uloga medija u promociji kulture? Mogu li oni podići interesovanje publike za događaje puput književnih i pesničkih večeri?
Male kulture i mali jezici sa čak vrlo jakom književnošću ne mogu računati na masovnu publiku. Uzmimo za primer Nemačku u kojoj na književne večeri dođu vrlo obrazovani ljudi, postavljalju razna, pametna pitanja, ljudi sa kojima je veoma lepo razgovarati, ali kojih je i dalje malo, tek neznatno više nego ovde kod nas. Smaratram da mediji mogu da pomognu u promociji ovkvih događaja tako što će se oni što bolje ispromovisati, predstavati kao nešto što treba ispratiti. Dobra ideja je okupiti deset književnika, naći sponzora, napraviti dobar video spot, vizuelno privući publiku. Verujem da bi se mladi odazvali u mnogo većem broju. Rešenja i te kako ima, ideje su za početak bitne. 21. vek ipak nam nudi mnogo toga.
Kako biste opisali novinarsku profesiju i da li imate neki savet za one koji žele da se bave ovim poslom?
Novinarstvo je konstano kruženje informacija sa kojima treba biti vrlo oprezan. Mi smo ti koji pokušavaju da stvore neki društveni poredak. Oni koji su dobro kvalifikovani znaju da moraju biti vrlo mudri u promatranju informacija i ocenjivanju njihove istinitosti. Novinar je danas u Srbiji u nelagodnom položaju, stisnut između bulevarizacije, političko interesnih grupa i veoma male plaćenosti za svoj rad. Onaj ko počinje mora biti svestan da će morati da prepoznaje minska polja kojima se kreće, da se čuva zamki koje nosi sama profesija. Za to je ključno da se zanatski dobro potkuje, da stalno preispituje istinu izašlu iz usta onih koji spinuju. To mora da zadrži kao strast. Ako to nema, neka se bavi drugim poslom.
Kako komentarišete to što danas skoro svako ko izrazi želju može da se bavi novinarstvom ili napiše knjigu i da se ovim zanimanjima ne bave samo još oni koji nisu čuli da postoje?
Amaterizam u profesiji novinara i pisca ne vodi nikuda U ovim profesijama mora da postoji jemstvo kvaliteta kao i etičko jemstvo za ono napisano što se tvrdi. Ako tog jemstva nema, ne uzimam taj diskurs za ozbiljno, ma koliki autoritet stajao iza toga.
Nema komentara