Nakon uspešnog koncerta na Festivalu uličnih svirača, Bojana Vunturišević ponovo je nastupila pred novosadskom publikom, ovoga puta u Firchie Think Tank studiju.
Foto: Milica Mrvić
Ovim nastupom nastavila je promociju svog albuma „Daljine“ iako joj to, kako kaže, više nije prioritet, već želi da se publika zabavi uz pesme koje su joj poznate, uključujući hitove benda Svi na pod, ali i Vlade Divljana.
– Užasno sam uzbuđena jer smo poslednji put svirali 29. decembra na Trgu republike u Beogradu, i jako sam nekako srećna. Pogotovo što ću sad da se sretnem sa Novosađanima, jer naš poslednji susret je bio, bogami, možda najlepši susret sa Novosađanima od kad se bavim muzikom, pa do sada. A i najlepši susret sa publikom generalno. To mi je omiljeni koncert. Biće super, sviraćemo neke nove pesme, a možda ih nećemo uopšte ni svirati. Ljudi kad dođu na koncert hoće da se zabave, a zabava je zagarantovana uz pesme koje ti znaš da pevaš. I onda nećemo, brate, da davimo, da se mi sad tu pravimo važni kako smo vredni i kako smo pametni. Ne, samo cepamo ovo poznato.
Album „Daljine“ ostvario je ogroman uspeh, a istoimeni spot nedavno je nagrađen MTS Vision nagradom za najboljeg novog izvođača. Čini se da je solo karijera bila dobra odluka?
– Pa nisam se odlučila za solo karijeru. Zovem se Bojana Vunturišević jer ime niko ne može da mi oduzme, a i to mi pruža mogućnost da sarađujem sa svim ljudima s kojima to poželim. Svi na pod jeste bio kao neki otvoreni kolektiv, ali opet nisi baš mogao sa svima da sarađuješ. I kada smo Bambi i ja počeli to da radimo, nekako, ime nam nikako nije dolazilo, a non-stop smo pričali o tome. I onda sam ja presekla i rekla – Okej, zovemo se Bojana Vunturišević.
Kako komentarišeš to što su kritičari vašu muziku svrstali u etno pop?
– Ja mislim da to nisu bili kritičari, nego da je to prosto neobaveštenost te novinarke. Ne znam šta da kažem na to, prosto meni je nekad neprijatno kad odem na televiziju koliko novinari, pa, lupetaju gluposti. Kritičari ovo svrstavaju u pop, a etno pop, to sam prvi put čula. To su onda neki gluvi muzički kritičari koji treba da voze tramvaj, na primer.
Veče pre koncerta u Novom Sadu, nastupila si pred beogradskom publikom u čast 60. rođendana Vlade Divljana. Kako je bilo?
– Prelepo je bilo! I sama komemoracija kada je Divljan umro, meni je to, to je stvarno suludo, ali to je najlepši koncert na kome sam bila i na kom sam učestvovala. Kao i ovaj koncert. Prepun Sava centar, gomila gostiju iz cele Jugoslavije... Baš onako, ja sam sve vreme osećala da je Vlada tu, jer smo svi bili u tom vajbu, i svi smo bili zajedno. Vlada je bio neko ko je non-stop propagirao zajedništvo, ljubav i saradnju između nas iz Beograda, ljudi iz Novog Sada, Zagreba, Slovenije, Podgorice, Sarajeva... Ma svi su bili tu. Blejanje sa onim matorcima, stvarno, to nema cenu. Čuti te priče... Ja stvarno živim za taj trenutak kad ću bilo kog iz tog perioda osamdesetih godina da sretnem i da mi ispriča kako je bilo na turnejama, kako je ovo, kako je ono... Verovatno sam im dosadna, ali baš me briga. Nisam ja kriva što su njihove priče fascinantne!
Pre oko četiri godine pokrenula si dečiji plesni hor sa klubom „Dance Factory“, misliš li da će i tvoj sin krenuti muzičkim stopama?
– Malo pre je svirao bubanj kod Marka u studiju, ali baš kako mi je Anton rekao kad sam ga pitala da li se njegov sin bavi muzikom, on je rekao Ne, on je otišao u pravnike. Zašto? Zato što pop rađa razbojnika, a razbojnik rađa popa. Tako da, kao uvek preskače sledeću generaciju ta tvoja profesija. Nek bude šta hoće, samo da ne bude razbojnik.
Nema komentara