Rastko Lončar pre dve godine izdao je svoju prvu zbirku pesama „Nervi od volframa“, a Politika ga je uvrstila na listu mladih koji ostavljaju originalan trag. Za svoju prvu zbirku dobio je nagradu „Stražilovo“, a proglašen je i laureatom „Matićevog šala“. Pre nekoliko meseci pokrenuo je i sopstveno izdavaštvo „Bitije“, što je rezultiralo i učešćem na Novosadskom festivalu knjige.
Foto: Fejsbuk
Šta biste rekli, ko su vaši književni uzori?
– Tu uvek imamo dvojak problem – ko su oni koji direktno, utiču na nas a da mi to svesno dopuštamo i koji su to uzori koji su nam ušli u podsvest. Čak se i prvi dele na dve grupe – na one na koje želimo da ličimo, i one na koje se nastavljamo tradicijski. Prvi su naše prve lirske ljubavi, oni čije pesme znamo naizust, oni temeljci našeg lirskog i emotivnog bića, a drugi su oni sa kojima usaglašavamo svoje stvaralačko bivstvovanje, oni koje usvajamo bez želje da ih imitiramo. Drugi su oni o kojima najviše volim da govorim – Sima Pandurović, Oskar Davičo, Veles Perić, Milan Nenadić, Nenad Grujičić... Prvi su oni kojih nikako da se načitam – Sergej Jesenjin, Brana Petrović, Arsen Dedić, Džoni Štulić.
Kako je nastalo ime vaše zbirke, „Nervi od volframa“?
– Možda je to kratka metafora o postojavanju i opstajanju onog koji stvara stihove – hipersenzibilno biće koje može da osvetli mrak, ali i da pukne i prekine se na najmanji znak nepažnje. Kao i sijalični, je li, volfram.
U jednom prethodnom intervjuu rekli ste da ste išli na kurs „Kreativno pisanje poezije“, ali i da niste objavili jedno 10 zbirki koje ste imali spremne. Šta je to što je presudilo da baš ova bude objavljena?
– Slutim da je u pitanju bilo poklapanje dve stvari – dozrevanja moje spremnosti da stihove prepoznam kao plod drukčijeg doživljaja života pre nego pubertetske nuspojave i, sa druge strane, pozitivne povratne informacije u neposrednom dodiru sa publikom.
Pokrenuli ste i svoje izdavaštvo. Kako se čovek odlučuje na tako krupan korak u današnje vreme?
– Želja rođena još u doba studiranja, u kombinaciji sa saradnjom sa prijateljima kojima znam da mogu da komotno poverim torbu u koju svakim buđenjem i izlaskom u život polažem svoju glavu. Konkretni vremenski uslovi kada se radi o nasušnoj potrebi da se skrene pažnja na stvaralaštvo koje zavređuje da bude deo identitetske odrednice jedne etape u fazi razvoja jednog jezika, kulture naroda ili civilizacije, padaju u treći plan.
U smislu izdavaštva, kada je tržište, blago rečeno, bombardovano raznim izdanjima, kako se izboriti za svoje mesto?
– Ciljamo na publiku kojoj ne treba podilaziti, već onu koja je voljna da prepozna naše poverenje u njenu sposobnost da kvalitet i sama prepozna i usvoji. Uverenja smo da za kvalitet uvek ima prostora, a mi smo spremni da za kvalitet jamčimo svojim obrazovanjem, likovima i delovanjem.
Nemate puno godina, a dosta toga ste postigli. Okrenuti ste književnosti i reklo bi se da je živite. Iz vašeg ugla, šta biste rekli, kakva književnost je danas na ceni?
– Iskreno, najvećim uspehom nekada smatram što sam uspeo da sakupim ovoliko godina, tim pre što ne znam da li me više zbunjuju aspekti savremenog sveta koji mi nisu jasni, ili pak oni koji mi jesu jasni i koji nekada izazivaju najrazličitiji spektar osećanja. U tom smislu, gledam da tražim ono što je uvek na ceni – delo koje poseduje umetničku istinu, stariju možda od svake druge.
Na koji način biste vi približili čitanje omladini?
– Demistifikacijom pre svega, koja se javlja kao nuspojava ideologizacije književnosti sa jedne strane, i komunikacione nesposobnosti onih koji bi trebalo da su tumači književnog dela – od učitelja i nastavnika do akademika. Kada kažem komunikaciona nesposobnost, mislim na njena dva manifestovanja – nemogućnost prodiranja u unutrašnje zakonitosti jednog književnog dela koje je svet samo za sebe, odnosno, neznalaštva kako da se pronađeno u delu predstavi širem čitalaštvu.
Kada pogledate unazad i setite se i mlađeg sebe, po vašem mišljenju, šta je to što najviše oblikuje čoveka (generalno stanje društva, porodica, škola)?
– Unutrašnji dijalog, da tako kažem. Redovno održavanje sastanaka stanara stambene zajednice svih naših ličnosti i svakodnevnih maski. Nebežanje od sebe, i neprihvatanje sebe kao nepromenljive datosti. Glupost je da je svaki čovek savršen kakav jeste i da treba da bude zadovoljan i sobom i drugima, kako se to neretko servira u priručnicima za jednu potpunu duševnu onaniju koju eufemistički nazivamo popularnom psihologijom.
Ko je Rastko Lončar i u kom pravcu bi najviše želeo da napreduje?
– Kada ga sagledavam mimetički, plašim se da nisam u stanju da pokažem čemu stremi, već samo dokle je stigao, što sobom nužno navodi na predviđanja. Sa druge strane, predstavljati ga idealistički, „sivijevski“, znači lišiti ga onih dimenzija koje su ga takvim učinile – ne samo dela i razmišljanja, već i žala zbog zatvaranja jedne divne pekare, ljubavi prema vegeti ili danima provedenim u autobusima prigradskog saobraćaja. A pravac je uvek isti, kao u partizanskim filmovima – niko nije siguran kuda se tačno ide, ali se to i ne pita, jednom kada odjekne: „Pokret, drugovi, pokret!“
Nema komentara