Olivera Popović je mlada kantautorka alternativne pop muzike, koja je kroz svoje pesme uvek nastojala da ispriča svoju priču i da tako sebe približi publici. Odskora njena priča dobila je sasvim drugačiji oblik, te je sada prenosi u vidu vlogova na svom jutjub kanalu „Dnevnik anksiozne devojke“, u kojima sasvim otvoreno govori o svojoj borbi sa anksioznošću.
Foto: Ivana Bjelić
Studije engleskog jezika i književnosti završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a muzičku karijeru započela je kao deo benda „Pop Ups“ koji je stvarao od 2006. do 2011. godine, da bi je kasnije posle tri godine samostalnog rada nastavila u okviru autorskog pop dua, u saradnji sa gitaristkinjom Milicom Uzelac.
Iako je publici najpoznatija po kvalitetnom glasu i pesmama poput „Meduza“, „Neobjašnjive stvari“, ali i mnogih drugih, ono po čemu se Olivera odnedavno itekako ističe jeste aktivizam, kao jedna nova nota kojom se svojoj publici obraća putem društvenih mreža. Teme o kojima javno govori inspirisale su i stvaranje njenog albuma prvenca, koji je najavljen za 2022. godinu.
Na svojim društvenim mrežama otvoreno ističeš lične stavove o temama kakve su objektivizacija žena, uticaj medija na formiranje mišljenja i na mentalno zdravlje ljudi... Šta je uticalo na tvoju odluku da o ovome javno progovoriš?
- Teme društvenog položaja žena i stigme vezane za mentalno zdravlje su one koje me prirodno dotiču najviše, upravo zbog toga što sam i sama žena koja je odrasla i živi u patrijarhalnom društvu i uz to se bori sa anksioznošću već godinama. Na odluku da javno progovorim uticalo je to što sam se u proteklih godinu dana svakim danom osećala sve gore po pitanju svog mentalnog zdravlja i bio mi je potreban osećaj povezanosti i pripadnosti. Nakon kretanja na psihoterapiju, potražila sam pomoć i na društvenim mrežama, tako što sam se otvorila ljudima koji me prate. Smatram da je to doprinelo tome da se sada osećam mnogo bolje i sigurnije u sebe. Naravno, uvek postoji rizik da će vas ljudi posmatrati samo kroz prizmu anksioznosti, depresije i sličnih stanja, ali meni je uvek bilo inspirativno kada neko postavi primer prihvatanja sebe – uglavnom tada i drugi imaju više hrabrosti da prihvate i druge i sami sebe.
Otvorila si i kanal na Jutjubu, pod nazivom „Dnevnik anksiozne devojke“, gde aktivno beležiš kroz video zapise svoje iskustvo sa anksioznošću. Odakle dolazi želja da nešto tako lično pretočiš u sadržaj kakvi su vlogovi?
- Ideja za vlog je nastala spontano i iz moje navike da kada sam van stana nečim skrećem sebi pažnju i tako izbegavam potencijalni panični napad. Shvatila sam da me umiruje kada se snimam i da se tad osećam bezbednije napolju. Uz to, provodila sam sve svoje slobodno vreme editujući snimke, razmišljajući o tome šta mi je bitno da saopštim drugima i kako mogu da im pomognem, pa mi je i na taj način bilo lakše da pregrmim anksioznost koju sam na početku terapije antidepresivima još uvek snažno osećala. Vlog mi je bio pravo ohrabrenje da uopšte izađem napolje, da se suočim sa sobom, da pokušam da sumiram sopstveno stanje i uz to dam drugima primer osobe koja se bori sa nečim kroz šta i oni koji prate vlog možda prolaze.
Takođe mi je bilo bitno da ljudi koji se dvoume oko načina na koji sebi mogu da pomognu vide barem jedan primer osobe koja se pokrenula, posetila i dom zdravlja i privatnu kliniku, započela određenu terapiju i razbila i sopstvene tabue vezane za farmakoterapiju tj. za uzimanje antidepresiva i anksiolitika.
Zašto je reč baš o vlogovima kao formi kroz koju se izražavaš?
- Mislim da kroz formu vloga ljudi zaista uspevaju da zakorače u nečiji život i dobiju jasniju sliku o osobi u odnosu na, na primer, čitanje nečijeg bloga. U mom slučaju je i krenulo od bloga, ali ubrzo su video snimci zamenili tekstove. U vlogu ipak vidiš kako neko priča, kako se ponaša, kako živi i kako podnosi svoje stanje – nema skrivanja. Naravno, možeš sve da izedituješ i da varaš ljude, ali ja sam namerno ostavila i neke momente o kojima inače ne bih pričala nepoznatim ljudima. Bitna mi je autentičnost i konekcija sa ljudima koja je stvarna i iskrena.
Zašto su ove teme prvenstveno tebi pa i drugima važne, naročito da se o njima javno govori?
- Bitne su jer su deo naše stvarnosti - pričali mi o njima ili ne. Ako o njima ćutimo mi se pretvaramo da čitav jedan aspekt života na ovoj planeti ne postoji. Ja u takvom društvu ne želim da živim. Mentalni izazovi su svakodnevna pojava – neki ljudi su im jednostavno skloniji i njima treba pomoć da ih prebrode. Ako o njima imaju hrabrosti da popričaju i da bez stida potraže pomoć živeće bolje živote. A ako održavamo stigmu vezanu da mentalno zdravlje, mi smo jedni obični licemeri i nije nam stalo do toga da nam bližnji, pa i cela nacija, budu dobro.
S obzirom da si uvek isticala kako je muzika i pisanje pesama način na koji pričaš svoju priču, kakva je ta priča bila kada si počela da se baviš muzikom i da li se sada nešto promenilo u odnosu na to vreme, osim što sada svoju priču pričaš i kroz video snimke?
- Priča koju pričam kroz video snimke i kroz album sa kojeg će prvi singl izaći do kraja godine su prilično usklađeni. Mogu čak da kažem i da su mi vlogovi pomogli da pronađem svoj glas u muzici. Nikad nisam bila toliko inspirisana i sa tolikom lakoćom pričala svoju priču kroz muziku. Nakon što sam svakodnevno snimala vlog mesec dana, u naredna dva meseca sama sam snimila čitav album. Pesme sa albuma koji će izaći 2022. bave se temama sopstvenog identiteta, prijateljstva, položaja žene u patrijarhatu... Dakle, mogu reći da je album odraz mojih shvatanja sa terapije, rada na sebi, kao i društva u kojem živi jedna žena.
Da li je lakše ispričati svoju priču i otvoriti se pred publikom kroz muziku i stihove ili kroz opuštene video-zapise koji beleže momente tvoje svakodnevnice?
- Moram da priznam da sam imala veliku tremu kada sam izbacila prvi vlog jer sam bila svesna da me skoro niko od ljudi koji me prate nikad nije video u tom izdanju. Mnogi nisu nikad čuli ni kako govorim - samo kako pevam. Ali sam istovremenu čitav taj korak videla i kao izazov i fokusirala sam se na ideju o tome da bi meni takvi video snimci mnogo pomogli godinama ranije, kada je kod mene počela da se razvija anksioznost - samo što ih nije bilo. Osećam da sam sve to zapravo uradila za devojčicu koja sam bila pre petnaestak godina.
Obe stvari – i koncerti i vlog - su veoma intimne i obe zahtevaju autentičnost, s tim da u muzici postoji čitav šou u smislu imidža, koncerata, snimanja spota i slično, dok je pri snimanju vloga po meni najvažnije biti prirodan.
Kroz svoje objave na društvenim mrežama, ali i vlogove, govorila si o neprijatnosti u kojoj si se ponekad nalazila kada bi izašla napolje i okružila sebe ljudima. Kao kantautorka, dugo vremena si provodila na sceni, nastupajući. Kakvo iskustvo ti je pružao javni nastup, da li je tu bilo razlike i da li je to prostor na kome se osećaš prijatno?
- Bina je za mene mesto na kojem se osećam najbezbednije. Udubljena sam u svoje pesme i interakciju sa publikom i ništa drugo za mene tad ne postoji – pa ni anksioznost ili panika. Često su ljudi zbunjeni činjenicom da sam u stanju da javno nastupam, a imam mentalne izazove koji me sprečavaju da napustim stan ponekad. Za mene su to dve potpuno odvojene stvari. Muzika i koncerti mi pomažu da se uzemljim i opustim, dok me neke svakodnevne „normalne“ stvari znaju značajno uznemiriti. Koncerti, intervjui, publika – sve to mi daje fokus i stabilnost.
Iz perspektive umetnice i javne ličnosti, možeš li nam reći da li borba sa aknsioznošću i depresijom može uticati na odnos prema poslovnom životu i uspehu na tom polju? Kakvo je tvoje iskustvo sa tim?
- Može. U mom slučaju ambicioznost i perfekcionizam utiču na anksioznost – i obrnuto. Ideja o tome da nisam postigla dovoljno sa toliko i toliko godina, da su drugi ispred mene, da su uspešniji, da druge žene u mojim godinama razmišljaju o udaji i deci, a ja o albumu... Sve to zna da te uzdrma ako nisi fokusiran isključivo na svoj put i napredak. Zato je moj savet ne upoređivati se ni sa kim, samo biti inspirisan nečijim radom.
Koliko je bitna svest okruženja, pa i ljudi sa kojima radiš o mentalnom zdravlju? Koliko su te mikro promene, odnosno prisustvo senzibiliteta i empatije bitne za zajednicu?
- Neopisivo su bitne. Bez empatije ne bismo postojali kao vrsta. Verujem da veliki broj mentalnih izazova sa kojima se ljudi susreću proizilazi iz nesposobnosti da prihvate sebe kakvi jesu što proizilazi iz kritike i osude koja dolazi iz porodice i okruženja. To se dalje prenosi i na ideju o lečenju. Kada osoba shvati da joj treba određena terapija može da joj padne teško da napravi korak ka njoj jer se i taj korak u našem društvu osuđuje. Psihoterapija je nešto što moji baba i deda, pa ni moji roditelji nikad ne bi razmotrili. A gde su tu tek antidepresivi? Za mene su lično antidepresivi bili nešto zlo, dok nisam shvatila da su lek kao i lek za štitnu žlezdu ili za bilo koji drugi hormonalni disbalans. A zašto su mi delovali zlo? Jer su tako predstavljeni u društvu u kojem živim, u filmovima koje sam gledala, pričama koje sam slušala. A onda – kada sam konačno progovorila o njima javio mi se veliki broj ljudi koji su ih koristili, izlečili se i nastavili dalje bez prepreka. Dakle, veliki broj ljudi ćuti i leči se u tišini, stidu i sramoti. Zato je jako bitno okruženje u kojem smo.
Kakvo je tvoje viđenje budućnosti na osnovu trenutnog iskustva, da li će ljudi biti otvoreniji da govore o svojim problemima i da u vezi sa njima potraže pomoć?
- Smatram da će ljudi biti otvoreniji. Zahvaljujući društvenim mrežama (ja i Jutjub smatram jednom od njih) ljudi su počeli da diskutuju o svemu što je još uvek tabu kod nas i u svetu, i da skreću pažnju na brojne propuste u tretmanu raznih stvari – od porodilišta u Srbiji, preko problema sa kojima se susreće LGBTQ zajednica, nametnutih ideala lepote sa kojim se nose žene, pa sve do, eto, mentalnih izazova. Stvaraju se i jačaju zajednice koje se međusobno podržavaju i ohrabruju u smeru prihvatanja sebe, upoznavanja sebe i poštovanja sebe i drugih. Stvari će se menjati. Već se menjaju.
Nema komentara