Reportaža o Medi sa Tvrđave koji traži dom

autor: Marijana Jakobac 304 pregleda

Iznad Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Crkve (samostana) Svetog Juraja na Petrovaradinskoj tvrđavi Novosađani i Petrovaradinci već nekoliko meseci svakodnevno obilaze i hrane napuštenog psa. Ovaj mali mešanac tamnosmeđe, skoro crne boje, sa predivnim belim šapicama, koji je inače ženka, povezao je živote različitih meštana koji žive u blizini toga dela grada sa zajedničkim motivom: da mu pronađu stalan dom i spase život.

 

Zovu te: Hajdi, Živka, Meda...Ja te jednostavo zovem Biće.

Ostavljena si pre dva meseca, sasvim malecka.

Tamo gore, pokraj puta, iznad Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Crkve

(samostana) Svetog Juraja na Petrovaradinskoj tvrđavi. Onog čudnog puta, okruženog drvoredima, čiji pomešani mirisi podsećaju na zovu, lipu, brezu, a užurbani putnik ne uspeva da ih razazna. One stare kaldrme od tamnosivog i iskrivljenog kamenja, niz koju vole večito da se spuštaju nestašni biciklisti, i svojim tandrkanjem točkova stvaraju neprijatnu buku detinjstva.

Zovu te: Hajdi, Živka, Meda... Ja te jednostavo zovem Biće, ne znam kako drugačije da te nazovem. Toliko si prelepa, da ne postoji ime koje može da te opiše. Postala si deo mog svakodnevnog putovanja, moj ritual, vera u dobro.

Kao u bajci, nekakvom snoviđenju, magnovenju, pre nedelju dana...upoznah tebe. I tako je započeta priča...

Nekoliko divnih ljudi, među kojima je i moja malenkost, svakodnevno te obilazi i hrani. Napravili su ti čak i prelepu kućicu od skromnih materijala, na kojoj su zalepili krupnim tamnoplavim slovima tvoje najpopularnije ime – Meda, Ti isti ljudi svaki dan ti donose hranu i vodu.

Povezala si druge, udružila humanost, snagu i dobrotu u ovim kriznim vremenima. Probudila si najlepšu stranu u svakom od nas.

Kada te vidimo tako šarenu, sasvim običnu, neobuzdanu, divlju, umiljatu, slatku, postajemo zadivljeni tobom, i na tren zaboravljamo ovu surovu dnevno-političku grozotu, ovaj jaz koji nas je podelio, rasparčao.

Sve one brige koje su nam stvorile brazde na čelima i preuranjene bore. Sve one ožiljke i strahove koje smo neminovno postavili jedni ispred drugih.

Kada vidimo tebe koja ne pripadaš nikome: nijednoj rasi, nijednom imenu, mestu, čoveku... a opet, deo si svih nas, naših srca...

Zaista postajemo za nekoliko pedalja bolji.

Kao da se barijere i razlike koje smo decenijama unazad stvorili među nama, zahvaljujući tebi... zauvek gase.

 

Apelujem na sve sugrađane i sugrađanke drage volje, da nam pomognu da ovoj ženkici od dva–tri meseca pronađemo dom i spasemo život, tako što će se obratiti na mejl adresu: [email protected]

 

Marijana Jakobac

Fotografije: Una Vojvodić

    Napišite komentar