Najveći među Habzburzima, prvi među jednakima, zaštitnik vere, naslednik katoličkih kraljeva i, u prvi mah, nepoželjan vladar, sve ove karakteristike opisuju velikog čoveka koji je obeležio istoriju Evrope, ali i sveta.
foto: Karlo I(V) (wikimedia.org)
Karlo I, kao španski kralj, ili Karlo V kao car sv. Rimskog carsva bio je najveći evropski vladar svoga doba. Veliki deo detinjstva je porveo u Flandriji gde je njegova tetka Margareta od Austrije bila vladarka, živeo je daleko od svoga brata Ferdinanda koji je tada bio u Španiji. Moto mu je bio Plus Ultra (lat. Samo napred), u kojem su se ogledale i njegove vladarske ideje, kao što su želja za svetskom moći, nadnacionalnom carstvu i dominacija koja za cenntralnu figuru ima neprikosnovenu pokornost katoličanstvu.
Prvu titulu Kneza Burgundije poneo je sa šest godina, nakon očeve smrti. Titulu španskog kralja dobio je 1516. godine, na veliko nezadovoljstvo naroda koji je želeo njegovog brata Ferdinanda, koji će postati kralj Mađarske i Češke. Prvenstveno je bio omražen zbog toga što španski nije govorio, a kasnije ga je govorio sa tvrdim nemčkim akcentom i nikada ga u potpunosti nije savladao. Za vreme vladavine ovog velikana su se desile neke on najbitnijih stvari u istoriji, koje su oblikovale i uticale čak i na današnji svet.
Prvenstveno, to je reformacija Martina Lutera, koji je svoju veru branio pred samim carem u Vormsu. Drugi veliki događaj je bio otkriće Meksika i osvajanje južne Amerike. Sukobi sa francuskim vladarom Fransoom počinju od izbora za cara 1519. godine, koji mu je bio najozbiljniji konkurent. Nesporno je da su oba kandidata imala moć, ali ona se ogledala u finansijama koje su dobili od velikih bankarskih kuća, od kojih su Fugeri iz Augzburga bili najveća. Uz pomći finansija, oni su podmitili kneževe izbornike, ali najviše je dao Karlo, te je izabran, zvanično 1519. godine. Krunisan je u Rimu 1520. godine, a ovi događaji su otvorili vrata sukoba dve zemlje.
foto: Fransoa I (wikimedia.org)
Od tada, pa sve do Napoleonovog vremena, ostaće jasna definicija da su Habzburzi neprijatelji Francuske. Fransoa I je bio pomalo kontraverzna ličnost, kojoj je centralna ideja bilo zaustavljanje tzv. ''Habzburške tiranije nad Evropom''. Tokom Italijanskih ratova (1494-1559), čak je došlo do toga da se udruže sa Sulejmanovom Otomanskom imperijom.
Sukobi interesa su se prevashodno ogledali u određenim teritorijama kao što su Napulj, Milano, delovi Burgundije i delova Nizozemske. Obe države su imale unutrašnje probleme, ali obostrani problem je bila reformacija i seljački ustanci koji su počeli da se organizuju. Samo ratovanje Karla nije bilo toliko uspešno u početku i nije bilo odlučujućih bitki. Rat dve države imao je za glavni cilj prevlast u Evropi, ali isto tako je bilo i manjih ciljeva, kao što je osvajanje Burgundije.
Karlo je forsirao vojna rešenja i imao je određenih uspeha 1523-1524, kao i najveću pobedu kod grada Pavije 1525. Godine, kada je zarobljen francuski kralj. U svojim pohodima nije vodio računa čak ni o imovini grada Rima, koji je 1527. godine napao i varvarski uništio zbog saradnje pape i francuskog kralja.
Papa Kliment VII je uspeo da pobegne u tvrđavu San Anđelo i nije povređen. Nakon napada je promenio stranu i Karlu obećao podršku. Ovaj rat je završen mirom u Kambreu 1529. godine, kojim je Italija de fakto pala pod zaštitu i vlast cara. Francuskoj istoričari i danas prebacuju zbog saradnje sa Osmanlijama i puštanja njihovih pirata u vode Italije i Španije.
Nakon silnih ratovanja, car je želeo da se prepusti diplomatskoj saradnji sa Francuskom i njenim kraljem. Diplomatija je planirana 1544. Godine, sklapanjem dinastičkog braka, koji nije realizovan zbog smrti mladoženje naredne godine. Smrću Fransoe 1547. godine ovo rivalstvo velikana je završeno, ali ne i između njihovih država. Na presto Francuske je došao energični Anri II, veliki neprijatelj carstva, koji je dodatno sarađivao sa anti-habzburškim stranama u Evropi. Ratovi će trajati do 1559. godine.
Karlo je stario, smatrao je da nije više sposoban da vlada i odlučio je da se povuče, te je 1556. godine u Briselu zvanično abdicirao. Priča se da je narod plakao, i da je čak i sam vladar pustio suzu. Odrekao se Nizozemske u korist svog sina Filipa II koji, kao ni on, nije znao jezik države kojom vlada (govorio je španski, nemački nije znao).
Nakon ovoga se povukao u manastir Juste gde je 1557. godine i umro. Svet je napustio veliki vladar i čovek koji je kuću Habzburga doveo do najveće slave u njenoj istoriji, rivalstva su se nastavila, ali nijedno nije bilo kao rivalstvo ova dva velikana, koja su, zajedno sa Sulejmanom i Henrijem VIII, obeležili period XVI veka.
Nema komentara