Zakonom o rodnom identitetu usvojenom 2019. godine transrodnim osobama život u Srbiji je naizgled, olakšan. Da bi jedna trans osoba promenila svoju dokumentaciju potrebno je da godinu dana bude na hormonskoj terapiji, koja je izrazito skupa. Kako je transrodnost ukinuta sa liste mentalnih bolesti i ona više ne može biti patologizovana, odnosno trans osobe ne mogu biti primorane na psihijatra i hormonsku terapiju, sada sve to sami plaćaju.
Foto: Google Images
„Imanje pogrešnih dokumenata predstavlja izazov, neprijatnost i potencijalnu opasnost u svakodnevnim situacijama gde su trans osobe primorane da pokazuju dokumenta, kao što je pošta, banka, škola, granica. Sa pogrešnim dokumentima trans osobe imaju problema da se zaposle ili iznajme stan jer naše društvo ima predrasude i ne želi da zaposli trans osobu ili da joj izda stan. Ne postoji nijedan dobar razlog da trans osobama ne bude dozvoljeno da bez ikakvih ‘dijagnoza’ ili medicinskih procedura dobiju ispravna dokumenta i trenutna situacija je nedvosmisleno narušavanje ljudskih prava trans osoba“, kaže Matija Stefanović, koordinator grupe „Da se zna!“
Trans osobe poslednjih godina su, pored gej i bi, postale više vidljive u društvu. Samim tim, broj napada se povećao. Najčešći su oni sajber, ali ni napadi na ulicama nisu retkost za trans osobe, prvenstveno trans žene.
„Poslednjih godina primećujemo povećaj broj napada na trans osobe, a trans žene i trans-feminine osobe su najviše su na udaru, budući da najviše ‘bodu oči’ našem patrijarhalnom društvu. Svaki ovakav slučaj je priča za sebe, ali su najčešće u pitanju trans žene i manjih mesta, koje nemaju mogućnost da se odsele, koje trpe svakodnevno nasilje, šikaniranje, podsmeh, maltretiranje, kako od strane okoline i porodice, tako i od državnih organa koji bi trebalo da ih zaštite, poput policije“, dodaje Matija.
Da transrodnost nije „bolest modernog doba“ govore razni istorijski zapisi, kao i umetnička dela. Modernizacijom društva trans osobe su postale vidljivije i slobodnije da izraze svoju pravu ličnost.
„Prihvatanje ili neprihvatanje trans osoba u svakom društvu predstavlja neobično kompleksni i multidimenzionalni fenomen u naukama, ali i široj javnosti. Transrodne osobe dovode u pitanje duboko ukorenjene ili binarne stavove o ljudskom polu (i rodu), i po definiciji predstavljaju osobe koje su ‘drugačije’ ili ‘Druge’. I zbog čega su neretko meta diskriminacije i progona. Istovremeno, transrodnost je i biološki i društveni fenomen sa dugom istorijom, i na koji su različita društva reagovala na različite načine. Uostalom, fenomenalna skulptura ‘Hermafrodita’ (dakle, Hermesa i Afrodite) iz 17. veka danas je izložena u Luvru u Parizu. Najzad, veća vidljivost trans osoba u društvu, poput slučaja ‘Majora Helene’ može da doprinese i većem prihvatanju i toleranciji“, kaže profesor Aleksej Kišjuhas sa katedre sa socijologiju Filozofskog fakulteta.
Problemi socijalizacije trans osoba su teški. Oni nastaju pre svega zbog slabe edukacije, kako porodica trans osoba, tako i njihovog okruženja. Edukovanje okruženja u tom procesu je najbitnije. Oni nisu upoznati sa tim šta znači transseksualnost i dolazi do problema u komunikaciji.
„Za mene je najteža bila spoznaja transrodnosti. Kad dolaziš u godine u kojima osećaš da se nešto drugačije dešava, kad osećaš da treba to da ispoljiš. Shvataš stvari odmalena, ali tek u pubertetu razumeš šta ti se zapravo dešava. Buđenje sa telesnim osobinama koje ti ne odgovaraju. Fizički izgled je za mene najveći problem, nije mi bitno šta će drugi reći već kako se ja osećam. A moj osećaj je da na svom telu nosim nešto što mi ne pripada. Najveći šok dolazi sa početkom puberteta, kad rodne uloge dolaze do izražaja, odnosno kada počinje rodno grupisanje u školi, u društvu. Tada se nisam osećao prijatno u grupi u koju sam svrstan. Nisam bio dovoljno zreo i upoznat sa seksualnošću dovoljno da mogu da shvatim zašto se to dešava. Sa razvitkom tela shvataš šta ti prija, šta ne“, kaže Luka, tarnsrodni muškarac.
Trans osobe doživljavaju svakodnevne napade, kako na ulici tako i na internetu. Pored toga, njihov najveći problem jeste diskriminacija u radnom odnosu. Ukoliko nisu u mogućnosti da dobiju stalni posao sa stabilnim primanjima to znači, za većinu njih, da je put njihove tranzicije okončan, jer za sve što žele da promene potreban je novac.
Nema komentara