Ekspanzijom mreža koje su nam danas dobro poznate, poput Fejsbuka, Instagrama i Tvitera, došlo je do sve veće slobode govora na internetu. S vremenom, korisnici su odlučili da pokreću razne akcije putem društvenih mreža, koje su podržavane terminima koje danas poznajemo kao lajk i deljenje. Ovakvo delovanje putem interneta dobija naziv – kliktivizam.
Foto: Freepik
Kliktivizam, koji je ujedno i postao vrste selektivizma, predstavlja korišćenje interneta (u velikoj meri društvenih mreža) za različite oblike aktivizma. S vremenom je kliktivizam stekao lošu reputaciju, prvenstveno zbog ograničenog virtuelnog prostora u kojem taj aktivizam ostaje i gotovo da ne dolazi do delovanja van tog kruga.
U svom radu „Lažne ekvivalence – onlajn aktivizam sa leva na desno“ Don Filon, Alis Marvik i Danijel Kresis sa Univerziteta Severne Karoline tvrde da kritike prema kliktivizmu potiču od dve pretpostavke – „da kliktivizam ne radi ništa“ kao i da „kliktivizam zamenjuje oflajn aktivizam“ i takođe tvrde da su su obe teze zapravo pogrešne.
Onlajn prostor omogućio nam je slobodu iznošenja sopstvenog mišljenja. Međutim, ono često ostaje u praznom virtuelnom prostoru bez konkretne društvene akcije. Jovana Topić, autorka tekstova za portal Oaza znanja i autorka digitalnog dnevnika Jolismind, smatra da je mnogo lakše izneti svoje mišljenje onlajn, kao i da kliktivizam nema smisao bez konkretne akcije:
- Ukoliko se zaista radi o društveno korisnim akcijama, trebalo bi ih sprovesti u konkretna delovanja. Mislim da se tada društvene mreže koriste na pravi način. Problem koji se dešava ogleda se u tome da su ove akcije veoma često sputavane i mnogi nemaju dovoljno hrabrosti da ih ostvare. Zbog toga se kriju iza ekrana i postaju sa jedne strane povučeni u realnom svetu, dok su sa druge strane „bučni“ u virtuelnom.
Virtuelni svet i društvene mreže donele su jednu potpuno novu revoluciju u oblasti komunikacije, ali i pokretanja društveno korisnih tema koje putem društvenih mreža mogu dopreti do velikog broja ljudi. Aleksandra Sekulić, studentkinja komunikologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, slaže se da problem nastaje kada neke teme ne napuštaju granice virtuelnog prostora, ali ipak smatra da je neke teme ipak bitno pokrenuti onlajn:
- Određene teme je veoma bitno pokrenuti, pa makar ostale i samo u okvirima virtuelnog sveta. Ipak je i virtuelni svet postao jedan potpuno realan svet za sebe, svet u kom se živi, radi i evoluira, na jedan ili drugi način, a iz kog se aktivnosti i dešavanja preslikavaju u naš stvaran svet.
Iako je kliktivizam stekao lošu reputaciju, postoje pojedini primeri kliktivizma koji su se realizovali van onlajn prostora. Jedan od njih je pokret #MeToo, koji je ukazivao na nasilje nad ženama i zlostavljanje, čiji je uticaj postao globalan. Ovaj pokret ne samo da je pokrenuo mnogo otvoreniju raspravu o zlostavljanju žena, već je osnivačica pokreta bila jedna od prvih žena koja je optužila holivudskog producenta Harvija Vajnstina za seksualne napade i uznemiravanje. Nikolina Pavićević, diplomirana novinarka i osnivačica profila Kritički na Instagramu navodi da je mit da su društvene mreže nešto nužno loše, kao i da one predstavljaju prvi korak u osvešćivanju:
- Skoro svi koristimo društvene mreže, i to svakodnevno. Kako mogu služiti za zabavu, tako mogu služiti i za edukaciju i informisanje o društveno odgovornim pitanjima. Ja društvene mreže vidim kao neki prvi korak u osvješćivanju, te ne treba da se stane na tome, već da se prenese na djela u „stvarnom životu“, na našu zajednicu i na nas same. Prednost društvenih mreža je što mogu da okupe ljude gdje god oni bili, ali svakako konkretna promena neće imati granicu jer na kraju dana – društvene mreže oponašaju stvarnost i obrnuto.
Nema komentara