Postoji nešto odbojno u “kroksama” što je prosto objašnjivo. Da su muzika bile bi najverovatnije turbo-folk, mešavina opanaka i komercijale. Ipak, ova muzika za neke nosi tako dobar zvuk.
Postoji u "zapadnoj" kulturi verovanje da ukoliko želite da ostanete telesno čisti, takoreći nevini, onda je za to najbolji recept kombinacija čarapa navučenih do polovine listova i japanke, a u poslednje vreme dominante su krokse. Papuče od gume u koje će se urezati svaki kamen na vašem putu oslikavajuću rutu, koju će neki još zvati i balkanskom rutom.
U prihvatnom centru u Kutini, sat vremena vožnje od Zagreba, trenutno boravi 90 izbeglica i otprilike isto toliko pari “kroksi” papuča. Deluje kao da bi bila prava blasfemija pojaviti se među njima u onim tranzicijskim plavim "fila" ili pak nesrećno kopiranim "pmua" papučama.
Vodič kroz centar je mali Jusuf iz Sirije. Kako je slikovito objasnio njegova kuća je "bum, bum... bum". U svom (privremenom) domu Jusuf je "Kercijano" Ronaldo kada je reč o fudbalu, a da je tako pokazuje i njegova frizura dostojna fudbalera svetske klase. Dok objašnjava gde igraju video-igre, fudbal i ostalo, gledam promenadu “kroksi” koje se pojavljuje sa moje obe strane. Prljave, sa cvetovima, obične i šarene – razne “krokse” na nogama koje su šipčile hiljade kilometara da bi stigle do obećane zemlje koja ne postoji.
“Krokse” na prekrštenim nogama istetoviranog mladića. Na jednoj ruci zmaj, na drugoj lobanja, na stomaku nešto nejasno. Svaka ima svoje značenje, lobanja je uvek tu da ga podseti na smrt i na sve šta je prošao. "Kakve su ‘krokse’?", pitam upirući kažiprstom ka dole. Klima glavom potvrdno – sve je okej, ic gud.
Razne “krokse” na nogama trudnice koja ne dobija adekvatnu lekarsku pomoć. Oko tih “kroksi” kao da je privezan lanac zarobljeništva težak nekoliko tona sa znakom već rođene dece i muža i njegovih briga.
Noge dveju sestara, Rokhsar i Čehzan, smeštene su u krokse. Dve godine im je trebalo da iz ruševina dođu u ideju koja se urušava. Dve godine prljavštine, smrti, slane vode, ilegalnih prelazaka i nade o vizi za budućnost. Ili 24 meseca u obući koja brzo postaje nepodobna, vlažna, opasna. Za njih su krokse dobre, pravo olakšanje. Za njih su kroske nešto što će primetiti samo neko ko je došao sa strane, ne iz njihovog mentalnog korpusa, duhovnog elementa ili barem bliske sudbine.
Ne postoji ni namera objašnjavanja kroksi kao modnog treša, nešto što ni ne može da bude demode, jer u modi nije zbog svoje lepote, nego praktičnosti. Uostalom, da li bi tako nešto bilo i potrebno. Nakon dve godine putovanja čovek može samo da poželi komfor, a za izgled, modu ili šta god - briga ga.
U kutini odeća i krokse nisu nikakav statusni simbol, znak prepoznavanja, lozinka iste sudbine. One su papuče koliko su i "najki", "adidas" ili nešto nesrećno kopirane "pmua". Borosane se sigurno nisu nosile zbog ispalih čukljeva i skorenjenih peta spremačica i drugih "teta". Do šta li su krokse nego borosane 21. veka, samo malo funkcionalnije.
Ispred "Kercijanove", odnosno Jusufove, sobe poređane su krokse. Otvara vrata, a žena prekrivena šarenim maramam sedi na podu. Krevet na sprat, mali stolić u uglu, tepih i ništa više. Sve vreme sa osmehom na licu, Jusuf zatvara vrata i odlazi niz hodnik, okreće se i zove sa njim. Tu je i teren za fudbal, klackalice, ljuljaške. Tu je i Ana, Hrvatica u koju je Jusuf za četiri meseca stigao da se zaljubi. I, jebiga, šta zna dete šta su granice, kilometri, drugi jezik, prljavština i neudobna odeća. Dete hoda i zaljubi se.
Tu su i krokse, prašnjave, čiste, sa cvetovima i tamno plave poput mora preko kojeg su prešli. Tu su i ljudi, u kroksama, sa svojim sudbinama u očima i nadom u potezu. Tu smo i mi, slepi za njih izbegli smo iz naših stvarnosti. Jer, neke noge i dalje putuju, eno ih, prelaze more, prolaze Grčku, muče sa Makedonijom, odmaraju kod železničke stanice u Beogradu. Neke noge i dalje putuju i čekaju olakšanje - prašnjave, čiste, sa cvetovima i tamno plave poput mora koje su prešli - krokse.
Nema komentara